Nova Evropa

ljeni (Iso Velikanović, Stjepan Kranjčević, Gustav Krklec, Nikola Nikolajević, Шта Aleksander, Boško Vračarević, D, Babnogradska, i drugi) ovaj prevod ne zauzima naročito mjesto, Ima svojih i loših i dobrih strana, Zadržao je ruski nervozni ton, ali je knjiga puna provincijalizama koji djeluju tudje. Isto tako, Čehova nije imala mnogo smisla. za Jezičke finese i neke manje lirske. pasuse, kojima Je potreban adekvatniji prevod, Mmogo škode i česte štamparske pogreške, a i imače tisak nije preci-

zan, — Fotomontažu je izradio Pavle Bihaly, ı ona spada medju najbolje što se u ovoj vrsti umjetnosti kod nas dosada stvorilo, 1. Kozarčanin.

„Виринеја" Лидије Сејфулине.

(Издао »Нолит«, превела Мира Чехова.)

На сељачким се костима од искона градила снага једне расе, и од сељачке жртвене крви стварали су се империји племићских и грађанских сталежа. Данас, у епохи индустријских потреса, значај сељаштва није пресудан само као нека књижевна грађа већ и у смислу економско-политичком. Словенске земље, које су — унаточ савременом западно-европском и американском индустријском темпу — и данас претежно аграрне, носе у својој сржи здравије и животворније сјеме будућег живота.

Овако стање одразило се јасно и у књижевности, стварајући на једној страни материјалистички фундирану З0лину »Земљ у« (архајичко село је преплавила и унаказила нагла урбанизација), а на другој идеалистичко древно словенско село, и сељаке који су кроз тегобно сужањство носили у себи искру народне свијести и посвећени стијег слободе, како су то најсјајније изразили Рејмонт (Кеутопе), Јордан Јовков, и Мило Урбан (у свом ванредном роману »Живи бич«, који је изашао ових дана у пријеводу Забавне Библиотеке у Загребу). У нашој књижевности немамо једног синтетичног књижевног дјела о нашем сељаку, али је зато његов дух сачуван у непроцјењивом благу народне епике и лирике, те у кипарским радовима Ивана Мештровића, у којима се одуховио и отјеловио гениј расе. Од плејаде предратних руских писаца опјевало је мужика, тек узгред, неколико писаца, и то фрагментарно (Чехов, Буњин, Толстој), верист Успенски, и ладањски расположени Тургењев (»Ловчеви записи«). Ону тисућгодишњу дубину руског народног бола осјетио је најпотресније Н. А. Њекрасов у своме спјеву »Коме је добро у Русији« (издала и Матица Хрватска 1905, у преводу Аугуста Харамбашића). Преко идилских слика А. Ремизова, предратног описивача патријархалног села, баца Рат

495