Nova Evropa

његовој мирној јасноћи, у његову схватању живота као хармонично заокружене целине, која је толико противна узбудљивој раскиданости многих руских писаца, било је нешто сунчано-хеленско, и то га је уско везивало са генијалним Пушкином, који је тако неразумљиво мало познат на Западу.

Фином, нежно-осетљивом Тургењеву било је страно болно удубљавање и сликање душевних преживљавања. Лаганим велом замишљености покривао је своје слике, сетном љубављу и тихом жалошћу откривајући унутарњи свет својих јунака. Вешто је избегавао патолошка вијугања и тамне провалије човечје психике. Незападајући у претерани натурализам, спајао је психолошку продубеност са захтевима естетике. Дубоко познавање живота и људи, велико животно искуство, и огромна култура, дају посебну пуноћу његовим делима, која се одликују истинитошћу, реалистичким сјајем, тачношћу цртежа, узвишеношћу мисли и идеја, романтичним расположењем и акварелном ваздушношћу боја. Без грубих линија и оштрих углова, његова дела потсећају на вешто израђени драгуљарски камен. Заокружено јединство и целина се нарочито јасно испољују у чувеном Тургењевљеву пејсажу, у којем се показао неупоредивим мајстором, коме има мало равних и у светској књижевности. Чаробна тишина умирућег јесењег вечера осећа се посвуда у његовим описима, као у сликама Левитана или акордима Глика (Сек). При читању његових дела, »све се унаоколо позлаћује ружичастом светлошћу прекрасног сунчаног заласка«, — како је рекао познати песник Ф. И. Тјучев.

Јунаштво и ратоборност остали су страни Тургењеву и као човеку и као писцу; он је више волео оно што је пасивно, страдајуће. Зато је и постао песником љубави и жена. Удружујући општечовечанске црте са нацијоналнима, дао је савршен лик жене, лишене спољне ефектности, а пуне унутарње лепоте. Без пламена и бучне страсти, она у њега живи у снажном и дубоком осећају, којим је испуњено њено биће, те који опредељује засвагда њен животни пут. Једном је Тургењев рекао: »Љубав је јача од смрти, и од страха пред смрћу«. Лик идеалне руске жене, који је створио Пушкин у Таћани, Тургењев је знатно проширио и продубао. Таћана срећу подређује дужности; а Лиза иде још даље: она добровољно узима на себе искупљење свог привидног греха, и одрекавши се личне среће иде у самостан. Али, будно пратећи све промене друштвеног и политичког живота, Тургењев је, у другим својим романима, полуактивност Лизе претворио у потпуну активност (»Нови« — »Нова земља«), која ствара од жене несамо друга већ и сапутника и борца уз мушкарца. Сасвим необичну уметничку снагу, моралну лепоту, и духовну дубину, показује лик Лукерје

444