Nova Evropa

7) док власник хотела пријављује Чабриновића полицијским властима уредном пријавницом под именом Грабежа, дотле тај исти Чабриновић одлази Ристи Секулићу, штампару у Тузли, који га је још из Сарајева познавао, и тражи код њега посла.

Има још један важан и нерасветљен детаљ, који илуструје чудну апатију аустроугарских полицијских власти оних дана. — Како се види из књиге полицијских рапората у Тузли у години 1914, известио је 3. јуна 1914 дежурни полицај, да га је у један сат иза поноћи, између 2. и 3. јуна 1914, хитно позвао келнер из Хотела Пајка Марковића по налогу власника Хотела. Полицајац је пошао и јавио се келнеру, који га је послао власнику Хотела Пајку Марковићу на горњи спрат; но кад се је полицајац јавио власнику Хотела, овај га је избацио из своје собе. Полицијске власти нису по тој ствари повеле извид. Управо те ноћи спавао је у истом Хотелу атентатор Чабриновић, а власник Хотела, Пајко Марковић, био је доцније — на Бањалучком Велеиздајничком Процесу — осуђен на 15 година робије.

Из свега што је довде речено јасно се види, да су власти имале строга и позитивна наређења која су се односила на безбедност боравка надвојводе Фрање Фрединанда у Босни, а да по тим наређењима нису поступиле, чиме су скривиле да завера против Надвојводе није откривена, а сам атентат изведен је на смешно лаган и једноставан начин.

Још један очигледан доказ површности и аљкавости политичких власти у Босни и Херцеговини, и поименце у Сарајеву, за време боравка атентатора а пред долазак престолонаследника Фрање Фердинанда, јесте чињеница, да је сам Гаврило Принцип пријављен уредном пријавницом Пријавном Уреду сарајевске полиције још 15. јуна 1914. Оригинал те пријавнице (чији факсимил имамо у рукама) налази се и данас у Пријавном Уреду сарајевске Полицијске Дирекције. Принцип је, штавише, био толико одважан, да је у пријави навео да станује код Стоје Млићеве, мајке Данила Илића, који је извршио распоред атентатора у Сарајеву, те који је у књигама сарајевске полиције још из ранијег доба био уписан као »опасан револуцијонарац«.

Из свега овога је, држимо, посве јасно, да је безбедност боравка престонаследника Фрање Фердинанда у Сарајеву била веома слабо осигурана, иако су аустријске власти, а поименце сарајевска полиција, добро знале какво је расположење ђачке омладине после балканских ратова, па им је било чак познато и постојање тајних ђачких друштава (из којих су рекрутовани неки активни учесници у Видовданском Атентату).

Војислав Богићевић (Тузла).

277