Nova Evropa

Italija 1934.

(Svedočanstva Раба сКкоб vremena, uhtisci s puta i iz knjig4.)

1 Krenuti sa Balkana, i to sa njegova sredozemnog dela, u Musolinijevu Italiju, znači — pre sveđa — 3uočiti i zabeležiti

slom Musolinijeve spoljne politike u celoj balkanskoj zoni: definitivno otcepljenje Turske, nakon Musolinijevih »azijskih perspektiva«, od italijanske uticajne sfere, te njeno opredeljenje za balkanski sklop, karakteristično previranje u Albaniji, koje je u nedavnom dračkom incidentu dalo dovoljno dokaza najnovije albanske težnje za samostalnošću; srećno pomicanje bugarske svesti u odnosu prema balkanstvu i Slovenstvu, — rečju, slom lašističke spoljne propagande na celoj liniji Balkana, I to talijansko osamljenje oseća se u stvarnosti, Od Pireja do Krfa, duž Albanske Obale, italijanske ladje prolaze gotovo prazne, Frenoseći italijanske činovnike i fašističku omladinu, koja пе uspeva da svojim pesmama, punim boje i elana, рошакпе зкернcizam helenske »demokratije«, U celoj ovoj zoni — od Varne, Carigrada, Pireja, pa duž albanske obale, da i ne pominjemo dalmatinsku, — oseća se jasno i otvoreno nepoverenje u Musolinijeve napore, kojima ni poslednji govori u Bariju nisu mogli da podignu popularnost,

S ovakim perspektivama, i pod ovakim dojmovima, ulazimo pred samo veče u Veneciju, da posmatramo njenu stolećnu panoramu kroz tralkkove tijepolovski svečano oživljena plakata, dok sa prvom jesenjom vlagom iščezavaju vizije atičkih linija s kojima smo se ukrcali u brod, Venecija je ostala uvek ista, 1 u snu Bajrona i u smrti Baresa, Ovog je puta samo, možda, nešto bolesnija, vlažnija, i neaktuelnija nećo dosada, Ni forsirana vitalnost Fašizma, i njegova čežnja za aktualiziranjem cele italijanske istorije — od Cezara i Avgusta, preko Koleonija, pa do venecijanskih duždeva, — ne uspeva da dA življi izgled Veneciji. Naporedo s umiranjem starih palata u Carigradu, i venecijanski gotski i barokni palaci propadaju u tamno zelenilo nepomične i ustajale vode, dok se po rasklimanim prozorima čitaju teški dokazi krize u obliku alfiša za izdavanje, I po venecijanskim trgovima raste trava, kao u rečkoj luci, Nikada, kao ove noći, nije se meni Venecija ukazala ovaka, u propadanju, kao kakav bolestan san prolaznog baroka, Lutajući kroz noć i »široko« njenim osamljenim kanalima, kojima su prolazili Još retki zaostali anglosaksonski ljubavnici, u razgovoru sa gondolijerima, stalno mi se vraćala ista misao: koliko narodi, i pored svih napora izvesnih generacija, ostaju isti i nepromenljivi. Govorio sam sebi ртете-

383