Nova Evropa

čući iz ruke u ruku зуоба »Gvičardinija«, na trgu Svetog Marka, osam gdodin4 nakon poslednjeg susreta: »Talijan je, u stvari, od Šesnaestoš Stoleća naovamo, dakle od dana svoje dekadanse, i pored Rizorgjimenta i pored Fašizma, ostao isti: dobroćudan i nepromenljiv ...« Onakav kakova su ба sretali Standal, Na· poleon, Gete, Bares, onakav kakav Je ostao zabeležen u uspomenama Gvičardinija i u zabeleškama Makijavelija; u jedmu тес, опакау Какоуа ба је ocrtao Karlo Sforca u svojoj najnovijoj »Italijanskoj Duši«: Geteov kočijaš uvodi putnika u utalijansku dušu, s ovim rečima: »Šta ćete, Signor mio, questo č il mio paese ...« Ili još bolje, onaj Italijan o home Precolini, uvodeći savremene Talijane u najbolje strane Gvičardinija, veli: da je doba u kome je Gvičardini živeo i radio bilo doba sukoba izmedju duhovne i svetovne vlasti, ali da se uvek dešavalo da se — ma koncu konca — (duhovna vlast izmirivala sa svetovnom, na štetu italijanskog pučanina. To je od Talijana učinilo čoveka oprezna i lukava: tražilo зе од пјеба, veli Precolini, da skida kapu, ion ju je skidao; tražilo se od njeda da veli »Vaša Visosti« glupacima, a »Presvetli« razbojnicima, dok je on kod kuće o svima njima imao svoje odredjeno mišljenje. De Sanktis, koji pokušava oboriti ovu »moralnu laž« Gvičardinijeve Italije, nije sačekao da doživi današnju Italiju, pa da vidi koliko je u njoj stvarnosti. Današnji Talijan, koji se juče delio na Gvelfe i Gibeline, na pristalice svetovne i na pristalice papske vlasti, koji je služio podjednako verno domaće i strane okupacije, i koji je Macinijevu Italiju — kao i onu Danteovu i Malkijavelijevu do Sedamdesete — smatrao utopijom, pričinio mi se sada, na kapiji Italije, istim 1 перготеп тип, ђа5 Као да 1 damas, poput Gvičardinija, veli: »Narodi se me menjaju, oni ostaju gotovo uvek isti; ako se pomiču, to je skoro uvek u smislu na gore, retko kad na bolje .. .« Ali, Venecija zove! Moj gondolijer mi kaže: »Znate, S ıgnor, ova beata politica!...« TI priča, kako je bio na mirnodopskim mamnmevrima, pa kako mu je taj kratak boravak bio dovoljan da omrzne rat, i — da zavoli sve narode! — »Eto, vidiš, Sign or«, — nastavlja on, — »ovde u Veneciji mi мото sve narode«. — Isti, nepomičan, Gvičardinijeyv italijanski čovek! Medjutim, Musolini i cela njećova štampa govore o ratu i o krvi, U ovim kanalima, gde propadaju u mulju stari stubovi, Ja mislim na krv Veloša Jože, Nazorova »Sigfrida«, koji se danas SVOJIm) zdravljem smeje ovom starom platnu senzualno izmoždene Venecije, koja umire u potkrovlju Evrope; slovenski čovek u meni · oseća ironiju svih tih lavovskih pogleda i anahronizam stisnutih pandž4, dok po rivama matopljenim slovenskom krvlju grudi dišu zadovoljine od nedavnih ostvarenja i od onoga što još ima doći. Nisu ovi sumnjivi kanali za moje erotske noći bez ljubavi, nili će ova turobna septembanska bdenja, draša Sinjoro, ikakav novi Goldoni moći da oživi! Hvala na pozivu, na Sondoli, i na kitari,

384