Nova Evropa

као сврхе, те да се има прилагодити већини, а никако обратно. Слаб је протуразлог: да воља већине није исто што и интерес већине. Тај протуразлог могао је још и вриједити прије неколико деценија, а и онда не код свих народа; данас, у вријеме јавног мнијења и јавне штампе, и све мањег аналфабетизма, воља већине све више постаје свјесном онога што је у њезину интересу, и коликогод она понекад лутала, коначно ипак знаде погодити властити интерес. У сваком случају, та је воља бољи водич него воља влада јуће мањине, која већ и ради супротности властитих интереса с онима већине неће хтјети потоњима удовољити. Други је протуразлог: да човјек већ по својој нарави воли да слуша, а хоће ли живјети у друштву, у држави, и мора да слуша. "Али, на другој страни, човјек по својој нарави воли и да заповиједа, да води; а немогуће је да сви само слушају или да сви само заповиједају! То би довело или до тираније или до анархије. Једино демокрација уравнотежује оба инстинкта; једино она удовољава обима, стишајавајући онај који је прејак а подижући онај који је преслаб. У демокрацији сваки грађанин, па и онај који је најсклонији слушању, има осјећај да и он помало заповиједа и влада; тежњи човјека да одлучује сам о себи, није нигдје у толикој мјери удовољено као у демокрацији, док је у исти мах невољкост послуха било каквом наређењу демократске владе знатно ублажена свијешћу грађанина да је и он утјецао на избор те владе и да може утјецати на промјену и ње саме и њезиних наређења. Ова свијест, отстрањујући потстреке револуцији, зајамчује миран развој и напредак државе.

Повика на демокрацију постала је задњих година модом, која — као свака мода — неће дуго трајати. До ње је дошло услијед непознавања суштине демокрације и услијед неспособности да се критички оцијене неке протудемократске појаве. Није томе дуго да се из претјеране интернацијоналности и космополитизма викало на све што је нацијонално; та је мода сузбијена повратком к нацијонализму (који опет пријети да претјера и да он сам постане модом). Некада је било модом омаловажавати историју, док данас настојавамо што више да успоставимо везу с прошлошћу. Антидемократски покрет, хтијући да — као мода — поред своје негативне стране покаже и ону позитивну, не може да се ослони ни на један узор као на нешто стално и увјерљиво. Фашизам у Италији, напримјер, доживио је више промјена него година, а да те промјене не значе етапе једног природна или унапријед смишљена развоја. HM по признању самог Дучеа, те промјене значе углавном само експериментисање, будући да ниједна не произилази органски из своје претходнице, него напротив дезавујише и њу и читав систем (ако се

34

OON Aa