Nova Evropa

ако се жели да текст буде довољно дуг да се може читати. Ту нарочите потешкоће задаје рад особито на америчким филмовима, у којима се дијалози одликују својом компактношћу; осим тога, глумци говоре, углавном, веома брзо, што још више редуцира дужину преведених мјеста. Ово је, осим недовољног познавања језика, главни разлог да филмски текстови често нису онакви какви би требало да буду. Не сасвим малу улогу игра притом и чувени филмски темпо, који одређује сувише кратке термине, па је више пута немогуће радити онако дуго како би било потребно. Код филма сг, дакле, више него игдје другдје тражи најбоље за што краће вријеме, а ове двије крајности у пракси не дају увијек жељене резултате.

Код нас је питање језика у филмским текстовима још компликованије него у другим земљама, будући да наш језички проблем — ни послије дугогодишњег заједничког живота Хрвата и Срба — још није ријешен. Занимљиво је да је — силом прилика — први значајни покушај практичне примјене нашег заједничког књижевног језика почео баш на подручју филма! Због малог броја кинематографа, није рентабилно израђивати двије врсте наслова у филмовима, посебно латиницом и ијекавштином и посебно ћирилицом и екавштином, док се из техничких разлога (што би било и апсурдно) не могу да препоруче истовремени наслови у оба писма и на оба дијалекта. Стога је код нас уобичајено израђивање само једне врсте наслова у филмовима, ијекавски и латиницом. Још до прије годину-и-по дана није постојало никакво ограничење у том погледу: филмске текстове и пријеводе свако је могао да пише како је хтио, баш као што и данас још не постоје ограничења у дневној штампи и у књижевности. Али се код филма одступило од праксе у штампи, не с великим успјехом. Прије годину-и-по дана повјерено је Г. Милану Димовићу да прегледава филмске текстове: продуценти и власници филмова обавезани су отада да све наслове за своје филмове шаљу у Београд на преглед, а промјена које означи Г. Димовић морају се тачно придржавати. Ова добронамјерна мјера надлежних власти створила је, међутим, кроз кратко вријеме незадовољство у једном дијелу наше јавности и штампе, као и у нашим филмским и кинематографским круговима, и то незадовољство у посљедње доба добило је необично оштру форму. Загребачки кинематографи примају анонимна писма, у којима се од њих тражи да поправе текстове у филмовима, и пријети се употребом силе ако то не учине. Кинематографи су на ове пријетње одговорили најприје дијапозитивима, којима су се позивали на надлежност Државне Филмске Централе; а затим су подузели кораке да се Г. Димовићу одузме прегледавање

61