Nova Evropa

јући му што »при томе истиче с таком надутошћу своје заслуге за југословенску идеју, као да није било и других радника на том пољу него само он«, а »свакога гура у позадину, па ето чак и краља Томислава .. .«. Овај чланак био је, како се чини — због неких места у њему — заплењен, па је читан у Сплиту само испод руке, као рукопис; ипак то није сметало Дру. Смодлаки да већ 2. фебруара објави своје горопадно »Свак на своје мјесто«, ударивши преко шест дугих ступаца, безобзирно и с нечувеном жестином, речником пуним погрда и увреда, несамо на Дра. Тресића-Павичића као писца, него и на Дра. Ива Тартаљу, »као власника листа«, и — како смо већ видели — на Ивана Мештровића, »као жиранта одговора«! Пре свега, нигде не пише да је Др. И. Тартаља власник листа (»Јадранског Дневника«); али, све и да пише, за чланке у једном листу — колико је нама познато — није одговоран власник већ уредник, уколико још остаје одговорности кад се зна ко је писац. А шта му значи: »Жирант одговора«, то нам свакако остаје дужан да објасни Др. Смодлака, као што остаје дужан и одговора својој савести, што је уплео у цео тај свој хистерични испад ни крива ни дужна Мештровића, који нити има везе са сплитским дневницима и њиховим сарадницима нити се је са Дром. Тресићем-Павичићем виђао или разговарао месецима! У ствари, Мештровићу је овај чланак Дра. Смодлаке дошао до руку непосредно иза оног ранијег »опширнијег осврта« на његово мишљење, па је и његов други одговор (»Око умјетности и политике Дра. Смодлаке«) — како смо видели штампан у истом броју »Јадранског Дневника« кад и његова завршна реч (16. фебруара), после којих је уследио Дра. Смодлаке недраговољни »Опроштај cr. Мваном Мештровићем« (23. фебруара).

У својој срдитој немоћи и у размахивању и десно и лево ставио је Др. Смодлака, тај »јунак гдје нема опасности«, — узгредно — и нас на »своје мјесто«, означивши »Нову Европу« —- »оном њиховом рекламном ревијом«, а њена

уредника. — »загребачким штитоношом г. Ивана Мештровића«. Не може дакле бити замерке да и ми, у овом нашем трећем и последњем чланку, покушамо коначно пласирати Г. Дра. Јосипа Смодлаку, некад нашег вођу и одмах затим »гробара једног идеалног покрета« и Пашићева посланика на страни, а касније државног пензијонера и притјажатеља народног признања, који једном руком брани своју политичку прошлост — некадашњег борца за народне слободе и сељачку демократију —,:а другом прети да ће, кад га »аеђојо дође воља да уђе у једну владу« — све своје некадашње политичке другове (који још нису мртви) потерати и поставити »на своје мјесто«, »еда стави ред гдје су они ставили

207