Nova Evropa

овим данима назовемо) — који у вјечним борбама са великашима и својом властитом кућом, а без устаљене пријестолнице као сигурног ослона континујитета власти, сад успијеваху ношени личном снагом а сад пропадаху гажени

од такмаца, — нико, рекосмо, неће моћи порећи да је ова данашња формација Југословенске Државе и историјска формација и — након расапа Аустро-Угарске — економска

нужда. М као такова налази пуно оправдање у прошлости, и снагу за опстанак у садашњости, и ненадокнадиву потребу за опстанак свих саставних дијелова у будућности. Југословенство стога, као еманација прошлости и потреба садашњости, мора сакупљати одлике, вриједности, и врлине између свих појединаца и свих скупина, и преносити их на све као заједнички допринос и уберак. Оно мора одвикавати од мана и грешака, а сатирати неваљалства инепоштење гдјегод се оно појавило. У једноме друштву, макако оно неједнако било, не може се ни породити сумња о томе што се има обиљежити за ману а што за врлину. Праве вриједности народ ће брзо уочити по својој инстинктивној приљубивости свему ономе што је добро и за цјелину корисно.

Тако у начелу. Ми то нарочито наглашујемо. Данас понајвише, јер — признаћемо —, ми смо тешко гријешили што смо се одалечили били од овог нашег свакидањег живота, гдје је борба за начело више него игдје потребна. Ми смо мислили, да ће нам бити могуће позабавити се стварањима духа народа изван нас, па и њиховим тешкоћама. Заборавило се је, да овдје гдје ми живимо недостају најтемељитији основи схватања о човјеку и његовој бити, схва: тања о правима и дужностима човјека, као и она о обитељи и о заједници, а поготово она о држави и њеним правима. И зато смо доживјели да се чак и наука и религија искривљују, како би се оправдало и право насиља над човјечјим духом. Ова насиља управо и уводе забуну у читаво наше друштво. А ово је опет нешто посве наше. Ово нема никакове везе са опћом кризом и духа и основа економског и социјалног живота, која потреса читавим Западом. Ми болујемо од своје властите болести. М управо зато код нас не ускрсавају у првом реду питања око којих се изједају они на Западу. Код нас је, као главно, постављено п итање о уређењу државе; злочин је пред том истином затварати очи. Још је већи злочин, хтјети суверено прећи преко тога.

Понављамо: историјско-културне скупине сукобиле су се, у настојањима око очувања свога континујитета, са свим особинама, погледима, и стремљењима једног религијозног, културног, и радног човјека, насталог и развијеног у укр-

195