Nova Evropa

ка »Фудје еђ шарета«, и — насупрот Штросмајеровом Југословенству — створено је, или бар потпомогнуто, Старчевићево чисто Хрватство. Под утицајем писања Старчевића, и још више под сугестијом Јевреја и хрватских клерикала, избили су познати »септембарски догађаји« у Загребу (1902), приликом којих је од званичне стране осуђен, од интелигената, само један једини човек: Стјепан Радић. Зашто» Зато што је одговарао масу, да не чини насиља!... Ето, то: је историја, која се — као што је познато — понавља. Иу наше дане, пре два-три месеца, приређене су у Загребу демонстрације, за које је, и са званичне стране, утврђено, да са Дром. Мачеком и његовом Сељачком Странком немају никакве везе. Тешко да ћемо погрешити ако тврдимо, да су H ту посреди исти прсти који су одувек искоришћавали »хрватско питање« да забадају трн у здраву ногу...

Али се нама чини, да би Др. Мачек требао оштрије и одлучније да осуди оваке изгреде, и да изађе из пасивног става и апстиненције у коју се увукао. Иначе би се могло помислити, да су он и његове присташе интелектуалци напустили идеје Штросмајера, Фрање Рачког, Стјепана Радића. Он који се изјавио за ову државу, али за промену њена уређења, као политичар и као правник поуздано зна, оно што смо напред рекли, како је године 1918 решено »хрватско питање«, тојест питање Хрватске и свих осталих делова нашег народа под Аустро-Угарском, и на који се начин садашње државно уређење даје изменити. Исто тако, он добро зна да су Срби и Хрвати, а поготово сељаци свих наших крајева, у нацијоналном погледу једно, те да наше унутрашње политичке тешкоће не долазе услед тога јединства, већ услед лоше управе и тешких социјалних и економских прилика, па да с те стране треба покушати решити питање.

Социјално-економске прилике поремећене су широм целога света; па нису у реду, наравно, ни код нас. А онај кога брига једе, како ће своју породицу исхранити, како ће плаБати камате на нагомилане дугове, онај коме су порезник и егзекуција за вратом, — како ће тај водити политикург Ко мора да прода своју пшеницу и кукуруз у бесцење, да би могао исплатити бар део пореза; ко мора да гледа, како се богате трговци хране на његову штету; ко види, да је сва његова мука и сав његов труд узаман, и да његова зарада иде у туђ џеп, а њему не остаје ништа, — шта је њему стало до политике! А ове муке и невоље не тиште само Хрвате него цео народ у Југославији, и можда још понајвише нас ВојвоБане. Јер, док смо пре морали трпети самовољу само маџарских чиновника, сада треба да се навикавамо на ћуди и Србијанаца и Хрвата и Црногораца и Личана, које к нама досели“ ше; а морамо признати, да међу њима не видимо велике

294