Nova Evropa

ова Европа

Књига ХХУШ, Број 10. 26. октобра, 1935

Po rubu ponora.

Pre nekoliko godina, napuštao sam Zapadnu Evropu pod utiskom duboke depresije, u znaku teškog zamora. Bila je to maglovita Devetstotina-dvadesetideveta, koja se je sva iscrpljavala u tapkanju po mraku i klizanju po rubu ponora, Pariz se gubio u nostalgijama za redom, stavljen sav u sukob socijalme i mtelektualne civilizacije; to je bio još jedini grad iščezavajućeg duhovnog oduševljenja, zadnjih nad4, i umirućih iščekivanja, Na ostacima ideja i oblika, koje su se baš tada, паkon golemog posleratnog vašara, cedile i čistile kroz rešeto poslednje konstruktivističke kritike, Pariz je još uvek verovao u mogućnost sinteze, Ali se kroz njegova nadanja osećala već bojazan, i strah se širio po celom evropskom sektoru. Italijanski nacijonallašizam uspevao je na svim linijama: godme 1928, 1929, 1930, i dalje, bile su godine pobede fašizma nad liberalnom demokratijom, Pariz je drhtao pred udarcima »vertikalne invazije varvara«, dok je Berlin postepeno prilazio nacijonalfašizmu, unoseći u mjeđov wsastav sav prtljag fihteovsko-trajčkeovske i gobinovisške rasističke i arijevske rabulistike, Bili smo tada u punoj navali podivljalih nasrtaja zalutale misli, koja je, da bi opravdala svoju istorijsku opstojnost, tražila svoje izvore u najudaljenijim počecima indo-germanske rase, U suštini, to je bila podmladjena misao macijonalističke doktrine iz druge polovine Devetnaestog Veka, Na pragu боdime 1929, Evropa se nalazila u teškoj borbi izmedju dva načela, — sve je unaokolo izgsledalo kaotično i beznadno.

'Kad sam jednog dana, te đodine, u dubokoj zimi, odlazio iz Pariza, ovaj grad velike i poslednje sinteze evropskog aleksandrizma treperio je u mestalnosti, u nejasnoći, u blesku lepe reči i cizelirane fraze, Sećam se, da mi je tada — u ulici Leonarda-da-Vinči — Pol Valeri govorio o tome, kako je Zapad dopro do vrhunca svojih naporA4, Valeri je prastare ideje sa jJelinskog i latmskog sarkofaga umeo briljantno i sjajno da pretapa u nove kombinacije reči i tonova, ostavljajući dovoljno prostora i zraka za izvesne izgubljene i zanemarene lirske akcente, koji su opominjali na melankkoliju marinskih podneva.

313