Nova Evropa

у самостану било спретних и подузетних људи. Даљи доказ за углед манастира јесте избор двојице његових чланова за провинцијале велике босанске провинције: први је фра Иван Мостаранин (изабран за провинцијала око 1550); други је фра Шимун из Мостара (Зипоп а Ропфе, 41 Мозгаг, провинцијал 1574—1577).

Колики је и какав био културни рад херцеговачких фра"њеваца прије доласка Турака, не знамо. Послије пропасти самостана у Мостару и Љубушком (1563) биле су прилике тешке: фратри су дјеломично поубијани, а дјеломично пребјегли у сусједну Далмацију. Из Далмације су пасторизирали вјернике и више пута покушавали да обнове самостан у Мостару, али увијек без успјеха. Напокон саградише нов самостан на обалама Јадрана, у Живогошћу, јер је била забрањена свака веза са Херцеговином под живу главу.

У цијелој Босни и Херцеговини одржаше се само три манастира: у Крешеву, Сутјеској, и Фојници. Херцеговци су спадали под Крешево, и одатле су силазили у Херцеговину, да вјернике поучавају у хришћанској вјери и да подржавају у њима наду у Бога и коначно ослобођење. У манастирима су фратри држали школе, у којима се учило читати н писати; даровитији младићи поучавали су се ту подуже као кандидати Реда. Али број фрањеваца опадао је из године у годину, — прилике су биле врло тешке. Босански Провинцијал, у своме извјештају генералу Реда и Префекту Конгрегације »de propaganda Нде« (из године 1768), вели о Херцеговини ово: »Један душобрижник има у Мостару, у Бротњу два фрањевца и један поп глагољаш, у Вељацима (Љубушки) један фрањевац, у Дриновцима један каткада два фрањевца и један поп глагољаш, и напокон у Посушју (родном мјесту фра Грге Мартића) два фрањевца. У цијелом Дувну била су само два фрањевца и два попа глагољаша«. Дакле, у свој Херцеговини само осам фрањеваца! Није било цркава и жупских станова осим кукавних сеоских потлеушица. Служба Божја обављала се на гробљима (у забитним гудурама), а жупник станује наизмјенице у тим јадним сеоским колибама, како бискуп и апостолски викар фра Паво Драгићевић изричито вели за жупника у Дриновцима фра Анту Панџића (у своме извјештају од 1744). Такве очајне прилике у Херцеговини потрајале су све до Деветнаестога Вијека. Оне су силно бољеле херцеговачке фрањевце, те кад би се случајно гдје састали, они би претресали та горућа питања: сви су дошли до увјерења, да се Херциговини не може ништа помоћи све дотле док се не подигне у њој један самостан у којем ће се одгајати херцеговачки фрањевци; чим се пружи прва прилика, они ће покушати да остваре тај наум, али морају ћутати, јер би Босанци могли бити тиме увријеђени ...

260

KER таи