Nova Evropa
Nova Evropa
Knjiđa XXIX. Broj 10. 26. oktobra, 1936
Пример Пољске из године 1803.
Судбина мога уводног чланка у броју од јуна »Нове Европе« (позната претплатницима с омота идућег броја, од јулајавгуста) није заслужена. То ће најбоље показати овај мој други чланак, који се надовезује на онај први, а оба су — у ствари — одломци из једне веће радње, која је постала из конструктивног настојања писца, да из разних разговора са појединим нашим људима код куће и на страни и из многоструких података створи себи — у тренуцима осамљености и размишљања — приближно јасну слику нашег замршеног унутрашњег питања, те потакне дискусију о његову ријешењу. Овај пут задржаћу се нарочито на једном примеру из историје, који ми се чини необично поучним за наше данашње прилике.
Ко ће порећи да — ако само мало мирније и дубље загледамо изван државних граница — свуда уоколо видимо засједе и опасности. Па се не може избјећи питању: да ли је разборито, да се у овим приликама и даље предајемо лаковјерном повјерењу и да слијепо путујемо усусрет непознатој будућности» Предузимамо судбоносне потхвате, а не мислимо на опасности с њима скопчане и на осигурање од подвала и разочарања. Одговарају нам, у један глас, Хрвати и остали пречани:; »Подвалили су нама и Србијанци, па то баш и јесте оно од чега бјежимо и што нећемо више да трпимој«... На то ми кажемо: ко избјегава Сцилу може да упадне у Харибду, па је боље отворити четворе очи и имати што више стрпљења прије него што се пође, можда, са зла на горе. Уосталом, мислимо да је дошло вријеме кад ћеи Срби из Србије увидјети, да једна сувише вјешта политика, која се поглавито оснива на личним рачунима и подвалама, ради против својих властитих циљева. Али, ако се Србијанцу не вјерује из ових разлога, чиме су заслужили — рецимо Италијани, Нијемци или Маџари, да се вјерује њима» Када су они, у својој прошлости, показали према Хрватима баш тако златно срце, како би то данас требало да мислимо по њиховим ријечима» Да не идемо далеко: камо су пошла ита-
313