Nova Evropa

заправо од низа појединих плесова и кореографских тачака; Петипа је претворио балет у »ланац плесова, који су уједињени и уоквирени драмском радњом« (А. Ј. Левенсон; »Мариус Петипа«, — »Посљеднија Новости« од 18. 1. 1922), која се развија према строгој схеми. Дотле је балет био тек равнодушан стран посматрач, дајући само оквир и позадину првој плесачици, прима-балерини, која је била јединим средиштем и покретачем радње. Петипа је то из темеља измијенио, те створио повољније прилике за развијање руске балетне умјетности, и тиме понукао руске композиторе да се обрате писању балета. П. И. Чајковскиј, напримјер, био је толико усхићен талентом и радом Петипе, да је више пута рекао да ће писати балет уз увјет да их режира Петипа. Међу најбоља сценска дјела Петипе спадају: »Љепотица која спава«, »Лабуђе језеро«, »Шчелкунчик« Чајковскога, те »Рајмонда« и »Доба године« А. К. Глазунова. Име Петипа постало је символом. Он је створио нацијоналну руску школу балета, помогао створити руски нацијонални балетни репертоар, васпитао велик кадар квалификованих балетних умјетника, те тиме припремио терен руском балету за побједничко освајање позорница читавога свијета.

У засјенку славе Марија Петипе остао је неопажен и недовољно оцијењен његов млађи савременик и дугогодишњи сарадник Лав И. Иванов. Овај талентовани балетни мештар и плесач није дао своју пуну мјеру, јер је био словенски чедан, тако да је чедност у њега често прелазила у типично за Русе самопонижавање: он се свјесно држао у сјени великог Петипе. Стварно, у повијести руског балета и Иванов заузима важно мјесто. Остали многобројни ученици и сљедбеници великога Петипе, који нису имали његова талента, знања, и укуса, доводили су његова начела често до крајности, па су понекад плес претварали у сухи и бездушни виртуозитет. Против разних крајности је, почетком нашега стољећа, одлучно устао у оно вријеме још сасвим млад али частољубив и необично талентиран плесач и балетни мештар Миханилм.Фокин. Он није припадао фанатичким реформаторима, који по сваку цијену захтијевају ново и одбацују старо, већ је своју велику реформу почео тихо и без непотребне буке и рекламе, без китњастих програматских изјава и »планетарних« манифеста. Он је увјерено и одлучно пошао своме циљу: да препороди и оживи балет баш на основи традиција класицизма. У својој реформи хтио је искористити несамо све тековине класичног балета, него и оно што је вриједно у модерним кореографским правцима и уопће

у савременом казалишту. Ново руско казалиште је баш на.

прелазу од ХТХ стољећа у ХХ стољеће преживљавало интен-

334

Па А