Nova Evropa

наду на бољу будућност: он — тада још — очекује сељачку слободу од Цара. Успркос ове наде у царску власт, песма је била забрањена, и штампана је у Русији тек године 1870, т. ј. готово на десет година након ослобођења сељака... Револуцијонарни став Пушкина, његове бунтовне песме слободи, а нарочито неки његови епиграми и сатирички испади против одговорних и највиших представника власти, па и против самога Цара — којега је Пушкин у једној сатиричкој

песми назвао »лутајућим деспотом« (у вези с ондашњим

европским конгресима) —, умало што нису песнику скрхали врат: Цар се већ — почетком 1820 — носио мишљу да Пушкина протера у Сибир, или да га интернира у једном манастиру посред Северног Мора. Пријатељи су га спасли од најгорег; али је стављен под трајан надзор полиције и премештен са службом из Министарства Спољних Послова у Катаринослав, далеко на доњем Дњепру. Ту је почео нов перијод живота и стварања за Пушкина; али ни ту није он престао да пева о слободи. Само што сад већ пева хвалопојку »ножу« као тајном чувару слободе, »последњем судији за увреде и срамоте«. Где нема више другог средства — политичког протеста — остаје само индивидуални терор... Три примера терора опевао је Пушкин: убијство Јулија Цезара, убијство Марата, тог »ружног џелата обезглављене слободе«, и убијство немачког писца и руског конфидента Коцебуа, који је пао од руке младог занешењака, студента Санда, који је онда постао идолом младе револуцијонарне Европе, »мучеником слободе«.

Међутим, и код Пушкина, као и код осталих његових младих савремника, наступило је убрзо горко разочарање: револуција је скрхана, Метерних у Европи, Аракчејев у Русији, извојевали су пуну победу. Угушене су талијанска, шпањолска, португалска револуција, обешен је пуковник Ријего, вођ револуције у Шпанији (такође један од омиљених људи онодобне младе Европе, поводом чије је насилне смрти и Пушкин испевао песму, пуну туге и срџбе). Пушкинов јунак, »кавкаски заробљеник« (у спеву истог наслова), тражи слободу у пустињи, у борби са дивљим кавкасцима, а касније у њихову примитивном начину живота. Годину дана затим, Пушкин даје израза своме разочарању о масама, неспособним за борбу и револуцију, стиховима којима алудира на еванђеоске речи о сејачу »умереног демократе Исуса Христа« (како се изразио у једном приватном писму): он сеје семе слободе, изишавши »рано, пре (јутарње) звезде«; али узалуд: »Пасите мирно, народи! Вас неће пробудити глас части; чему стадима дарови слободе, — треба их клати или стригати«. Нису честе исповести оваког суровог разочарања у песничкој каријери овог »сејача слободе«; али, што даље утолико се

71