Nova Evropa

владавине и младих сила које се рађају из крила старог друштва. Пушкин је још за живота постао символом и представником ових младих, жедних живота друштвених сила. Са његовим пјесмама на уснама и у срцима изашли су декабристи на Сенатски Трг; његови стихови и његови поздрави: »Неће пропасти ваш туробан пут и високих мисли лијет«, својом озареном топлином, крчили су пут кроз лед и снијег Сибира невидљивом стрампутицом к срцима осамљених револуцијонара... »Извините« — рећи ће можда који педант — »Пушкин није само аутор ода »Слободи« и »Поздрава у Сибир«, он је такођер и аутор »О народном васпитању«, у којем спису прно на бијело пише: »Надајмо се да су се људи који су дијелили мишљења бунтовника опаметили, и да су они — на једној страни — уочили ништавост својих замисли и средстава, а на другој опет огромну снагу Владе, која је основана на сили и стварности«. Исто је тако Пушкин написао и чувену пјесму, посвећену своме духовном убојици Николају 1: »Не, нисам улизица, кад Цару слободно хвалу пјевам«. Ко је онда, управо, тај Пушкин» —: револуцијонарац, или човјек спреман на измирење и капитулацијуг Да ли су можда били у праву либералци Шездесетих Година, који нису признавали Пушкина» Може ли да буде случајност, да су напредни елементи друштва систематски заборављали свога пјесника у свим одлучним историјским часовима свог живота: заборавили га и за револуције године 1905, и за револуције године 19172 Може ли се тек игром каприцијозне судбине тумачити, да је често, и то баш у оне часове када би напредно друштво забацивало Пушкина, о њему нарочиту бригу водила влада (многи совјетски публицисти, из нејасних разлога, труде се и сад да забашуре ову чињеницу). Да ли је случај, да руско друштво перијодички »открива« Пушкина било у часовима када се све смирује, било у часовима када је друштву претешко, те оно у такво прелазно доба осјећа потребу да се загрије» Коначно, шта значи пјесма коју је Блок написао године 1921 у албум Пушкинова Дома у Академији Наука: »Пушкине! Тајну слободу пјевали смо ради тебе! Пружи нам руку у невријеме и помози у нијемој борби«2...

Од ових питања не можемо се извући и скрити у хлад примамљиве легенде о ширини Пушкинова гледања на свијет и његова ума, иако је Пушкин доиста био најпаметнији човјек својега времена; не можемо понижавати Пушкина ни тиме, да никада није био »политичар у ужем смислу ријечи«, јер ако Пушкин и није био политичар у дневном значењу ријечи, он је био нешто више — можда најстраственији савременик свога доба. Упознавши круг питања која су њега занимала, брзо ћемо схватити да није сваки савремевик крвно близак своме времену и да бити прави савременик

79