Nova Evropa

не значи само живјети интересима данашњице него у брзопролазном »данас« осјетити и одгоненути проблеме историјског »сутра«! ~.

Пушкин је несумњиво био искрен друг и самишљеник декабриста, и прије и послије децембарског устанка. По свом духу и укусу, он је припадао племићској декласираној и револуцијонизираној омладини, која је — будући предшасником читаве плејаде племићских револуцијонараца — хтјела да искористи прилике руског економског затишја на почетку ХЛХ стољећа и великог порива Француске Револуције, па да гурне Русију на пут прогресивног развоја. Пораз децембарског устанка и реакција на Западу показали су Пушкину и његовим напредним савременицима да су они осамљени, Сјеме револуције у доба Николаја [ клијало је потајно у дубинама кметског, неслободног, сељаштва; али су најбољи елементи младог племства дрхтали пред саблашћу сељачке револуције, као »руске побуне, бесмислене и немилосрдне«, како је рекао сам Пушкин. Престрашио се био и Пушкин. О том његову страху јасно говоре његова писма пријатељима и знанцима, која су посвећена описивању буне услијед колере у Петрограду и сељачких устанака у новгородској губернији и у граду Стара Руса. Али, кад се једном обратио сељаштву, Пушкин је задржао интерес за сељачко питање кроз читав свој живот, оштро осјећајући његово одлучно значење за уређење Русије и руског друштва. Овај дубоко урођени, органски демократизам помогао је Пушкину да наслути и пут к срцу градског малограђанства, које је у оно вријеме било још политички аморфно, дакле к срцу широке плебејске масе. »Бакрени јахач«, »Кућица у Коломни«, »Приповијести Бјелкина«, и велика количина пјесама, које су допрле већ половицом прошлог стољећа у градску провинцију, били су и намијењени овом новом читаоцу, који се политички још није био опредијелио. Пуна дубоке социјалне симболике су зато свједочанства Пушкинових савременика о томе, колико се је непознатих људи, у »шареним гомилама, кретало око његова лијеса: жене, старци, дјеца, ђаци, прости људи у кожусима, а некоји чак и у дроњцима, долазили су да се поклоне пепелу омиљеног народног пјесника«. И није се без разлога узнемирени жандарм у себи питао: на кога се односе све те почасти, да ли на »Пушкина-слободњака«, или на »Пушкинапјесника«! А Царска Влада, бојећи се да не би »народно исказивање туге поводом смрти« дало »у неку руку недостојну слику славља слободњака«, — плашљиво, кришом, одредила је да се лијес са тијелом пјесниковим бржебоље одвезе »у завичај«. Тај страх владе и није био без основа: један од испитивача Пушкинова живота и рада недавно је навео свједочанство једног странца-савременика поводом сакупљања не-