Nova Evropa

што се толико залажемо за слободу штампе — која има да служи ширењу истине, а не њезину изопачавању, осећамо својом дужношћу да осудимо оваке методе и оваку праксу; па се не устручавамо запитати и цензуру, не би ли могла бар она да спречава ширење навода који очигледно нису истинити» Јер, либералност цензуре према штампи у оваким случајевима могла би се тумачити као компензација за ускраћивање слобода на другим подручјима... Говоримо ово у вези и поводом процеса који је ових дана окончан у Београду, а са чије је завршне расправе »Правда« (од 14. т. М.) донела извештај на четири стране, који почиње овим речима: »Никад није било више радозналог света пред Ва-

рошким судом него јуче поподне, ... било је толико публике, да је пролаз кроз Кнез-Михајлову улицу поред Суда био потпуно затворен... Није много требало па да и судска

зграда буде демолирана ...« То је, како се чини, крај једне сензације која већ месецима гута ступце и читаве стране београдских листова, да ове опет од своје стране прогута публика која силом продире у судску зграду и омета суд у вршењу његове важне и узвишене функције.

Још на почетку процеса о коме је овде реч (противу инж. Светозара Стојановића) одрекао се један познати београдски адвокат одбране са мотивацијом, да је »улица преотела проблем«, а он се с улицом не може борити. Тим поводом донео је »Одвјетник«, орган Адвокатске Коморе у Загребу (од 23. ХП. 1986), чланак под натписом »Не дирати у бранитеља«, у којем се каже, да »сваки појединац — а јавно мишљење састављено је од мишљења неодређеног броја појединаца — има право да изриче своје мишљење о било чему што сазна, а напосе о случају какав је овај инж. Стојановића, који баш ради своје типичности засеца дубоко у интересе друштва и у његову етику... Али, коликогод јавно мишљење „преотимало' поједини случај, овај ће ипак — у сврху изрицања исправнога, објективнога и меродавнога мишљења остати искључиво у надлежности суда. Задња, одлучна реч припада суду«. Није потребно рећи, да се у потпуности слажемо с овим стручним а слободоумним правничким гледиштем, па хоћемо — пратећи ствар даље, и мотрећи пажљиво ко је стварао и како је стварано јавно мишљење у овом конкретном случају, који је још свима у свежој успомени, да се мало задржимо на њему, баш због његове типичности. Ради потврде и контроле својих утисака, замолили смо за помоћ једног нашег сарадника-правника, који је био у могућности да изблиза прати процес и узме увид у списе, па ћемо се у овом излагању послужити, често дословно, његовим обавештењима и његовим аргументима.

=

130

прве: