Nova Evropa

=

дочарао нама, са свим мало- и великољудским цртама и поривима, учинио га и видљивим и прозирним. Пратимо га и доживљавамо с њим све важне и ситне моменте и призоре, у којима се биће његово све јаче и јасније оцртава, — биће природно и демонско, надасве досљедно а ипак загонетно. Слиједимо фазе његова развитка, свијетоглеђа, и самоспознаје, од повоја до покрова.

Швајцарска сељачка крв кључа у малом Теофрасту, зову га »Егазје «. Уз храбру крв баштинио је храпав језик. Отац му, М ћејт Вотђазћ хоп Ноћепће, »шваба« из осиромашене племићске породице, профињен, интелигентан, био је путујући лијечник, и — као и мајка, Еј5 Осћапег, — ванредно благе и њежне ћуди. Свуда у приповијеткама и романима Колбенхајеровим имају гласови савјести и чедности нарочиту моћ, бори се осјећај осамљености и нагон за слободом са потребом дружења и жељом за миром у души и у животу. Тако и овдје, у »РДјетињству Парацелза«. Мајчин дом — оно »ОсћапетћизИ ап дег Ти ејађгиск«, у долини 511-а — везан је за гласовито проштениште Етзедејп; а ситно дијете види ходочаснике на тисуће и тисуће пролазити друмом до чудотворног кипа Мајке Божје, и доживљава на свој начин чудне згоде пригодом великих црквених свечаности. (Гласовити »ЕпбеГмећјевј« и »К фђу« — црквени год). Тјелесно и душевно неотпорна мајка пада у религијозно лудило, а дијете, које већ од малих ногу настојава да умири неразумљиве му пориве одраслих људи — очитује начином како улази у мајчине тлапње свој будући позив. И касније, одрасломе Теофрасту (другог и трећег животног одсјека) неће вјерске егзалтације и страствене борбе узбурканог времена Реформације помутити поглед и стварни сопствени суд, сматраће их болестима. У доживљајима малога јунака првог романа, који дакако говори »Зећм тега васћ«, има много притајенога хумора. Дражест се језика с временом губи а драстика расте, чим дјечак ступи у туђи свијет у другоме дијелу. Мјесто три царства за своје три чежње и тежње, што их је лудо дијете некада открило једно по једно кроз отворе дрвене ограде на швајцарском дому, чује мали фамулус бискупа Ерхарда, у задужбини 51, Апдга у Корушкој, науку умирућега алхимиста о тројству свијетова: елементарнога, звјезданога, и духовскога, о силама и одношајима међу њима, које треба упознати. С елементима се спријатељио још у рудокопима и кемичким радионицама у УШасћ-у и В/еђегб-у, гдје му је отац био учитељем; а борбено значење његова сазвјежђа Ориона (»дав без тп дез Рагасејзив«) разоткрива му се све више и више током свеучилишних студија у Тибингену и у Ферари. Свуда тек »ријечи, ријечи, ријечи«, гдје хоће садр-

141