Nova Evropa

Лик, живот, и дјеловање Теофраста Бомбаста од Хоенхајма, који се — по обичају хуманиста — полатинивши свој племићски предикат, назвао Парацелзусом, пружио је пјеснику-психологу, биологу, и културном историчару обилну и замамљиву грађу за епску обраду. Тај »Лутер љекарства«, реформатор медицинске теорије и праксе, из прве половице ХУ! стољећа, тај чудни прегалац и истраживач, који је у сврху усавршавања своје »умјетности« пропутовао мал не цијелу Европу, проучавајући свагдје људство, његове патње, те народне поступке и лијекове против њих, тај тријезни мистичар, који је спознао Бога у свему, у добру и злу, у небеским појавама као у дубини сопственог срца, постао је Колбенхајеру сликом и приликом њемачкога духа, из којега законом нужде извире и »звијезда« његова, удес репрезентативнога појединца као и народне цјелине. Зато се пред сваки тродјел овога реализмом засићена епа ставља, као митска уводна пјесма у прози, по један сусрет надљудског прагерманског носиоца природних сила и неутјаживих погона са спасоносним ликом утјеловљене љубави. Безу“ вјетно, сва су три увода несамо из музикално-пјесничких разлога нужна позадина тродјелног умотвора, већ га уједно завијају и природном и натприродном атмосфером; а завршни му је акорд: »Ессе швбетшт teutonicum«.

Парацелзуса је развикала шарлатаном академска наука његова времена, против које се он тако храбро и тако неустрашиво, а тако недипломатски грубо, борио сав свој вијек, а пук га је ту и тамо сматрао чаробником. (Има и данданас

људи, како ми се у Салцбургу с вјеродостојне стране рекло,

који вјерују да из његова гроба — у ходнику гробишта у Св. Себастијану — извиру чаробне љековите снаге). Данас има тај природословац и мистичар своје часно мјесто несамо у повијести лијечништва него и природословних знаности уопће, јер је у проматрању ипокусу (опиту) видио основне принципе за проучавање човјека и свијета. Забиљежено је, напримјер, да њемачки језик, који је он први употребио у свеучилишним предавањима, има њему да захвали појам и ријеч »искуство« (»Егјаћгипв«). Путујући стекао је он своје најбоље сазнање. Спознао је и проповиједао, као први, да је болест један борбени процес, у којем лијечник само има да јача отпорне и љековите снаге, које се стварају у тијелу болесника (пас лиже своје ране, — у слини му је лијек!). Цитира се и његова тврдња: »Рег ћосћаје Стипа der Атгпе1 151 Фе Глеђе«. Али коликогод му признали данас поједини истраживачи и љубитељи његових списа, истом је Колбенхајерово ремек-дјело оживотворило и у свестраном свијетлу приказало лик тога генијалнога путника и чудака; истом га је умјетник ријетке спреме и конгенијалних способности

140