Nova Evropa

каткад и оне који га иначе траже и штују. Већ је постигао грађанско право у Штрасбургу, позива га Базел, Швајцарска, к себи за градског лијечника, нуде му професуру, — моћи ће ширити своје са толиким самопрегарањем стечено искуство, штампати своје радове, поучавати ђаке, који га сада већ усхићено слиједе. Њему је да свисне од неочекиване среће. Али, звијезда у његовим грудима, као на небу Орион, символ вјечитог борца, разориће и ту срећу која се једва помолила. Увријеђен његовим наступом и самосвијешћу, диже се Факултет против »емпирикуса«, »шумског осла« из Ајнсиделна; слиједе: неправедности, издајство, осрамоћење. Једва спасавају одани пријатељи разјаренога од утамничења. И опет мора дан и ноћ да путује, да вјечно путује.

Почиње трећи одсјек његова лутања: »Раз аге Келећ Чез Рагасејвиз«. Отсудан доживљај чисто унутарње нарави, једини који му иде до у срж живота, чека осамљенога у Нирнбергу: додир са заносном душом на смрт болесне дјевице, коју ни његово знање не може излијечити. Пред њом смије и може да разоткрије нешто од оних својих најдубљих и најтежих спознаја које једва подносе утјеловљење у ријечи. Значајни, неизрециво тужни и свети час, кад расејани медикус, коме се ругају људи, дошавши од мртве Луције, ступа, једва сам зна зашто, пред дрвену Мадону у Св. Себалду и схваћа милолики смисао њезина смијешка!...

Парацелзус одлази у Регенсбург, иде у Вегафтћамзеп, иде све даље и даље, сам али не више затворен у себи. Осјећа сада, да зрио, самосвојни човјек једино онда још расте када, прераставши себе, прелази у друге. Треба да преда душевну својину свијету, ма да то вријеђа најосјетљивија чувства личности, која воли да се очува нетакнутом. Сада се рађа »перегрину« дјело за дјелом: »Парагранум«, »Парамирум«... премда га градско вијеће у Нирнбергу баш сада хоће утући, забрањујући штампање његових списа. Њему је као да су му ишчупали језик... Али, што тежи утолико светији бива му његов позив, утолико чистија пламти му љубав за све оне који требају његову помоћ за тијело и душу. Да, сада тек постаје и лијечник душа, слободан, ванцрквени богоборац. Све више себе сам осјећа као средство највиших сила. Али се не упушта више у диспутације. Свагдје му је до живог садржаја, свуда уочује опасност од устаљене форме. У себи рјешава проблем за проблемом; мисли његове обухватају свемир, роне у најдубље његове тајне. Дивне, али опасне мисли! Он их дијели с онима који их траже и пробуђују. На новим путовима по Швајцарској и по Тиролу приказује му се његов биједни удес, — али и његова »монархијска« мисија, све јасније и чишће. Домогао се је Трећег Царства...

143