Nova Evropa

вели Бергамин — »пати интелектуално од пилатизма, болесна је од хамлетизма. Пилат и Хамлет пред нашим очима (пред очима шпанских хришћана) представљају два савршена символа неодлучности у суду човека, што је смртоносна болест за интелигенцију. Не може ништа да се учини, — изјављује интелектуални пилатизам, и пере руке. Не толико зато да би опрао руке, већ зато да би нашао бар на око разлог и оправдање, да окрене леђа истини и животу, једином и правом миру«. Пилатизам и хамлетизам, који избегавају истину, кроче фаталним кроком у провалију, у крви у смрт, — то су мрачне сенке, које прете да упропасте европску духовност и да у неповрат суноврате целу западну традицију. Шпански католик Бергамин обара се и на лажни католицизам Баресов, па одбија и Баресов суморни нацијонализам, који је садржан у речима: »Земља и мртви«, те који велича и издиже ред изнад истине и правде, земљу пре живота, земљу па ма била посута лешинама, — мир мртвих. — »Ја не верујем у мир мртвих, који настоји да се наметне живима. Ја не верујем у мир без победе и без истине. Ја не верујем, попут Хамлета, у фантоме. Ни, попут Пилата, у испирање руку. Мртви, фантоми, јесу рат, јесу увек рат. Лажни, површни и неискрени поредак мртвих завршава увек смрћу, јер он започиње ратом, — то није ред, то је једнолични неред. Насупрот тому једноличном нереду мртвих, има се поставити прави и живи ред правде, народне истине, многолики поредак живота«. — Поредак живота и правде мора да се успостави посредством крви, — »јер само је крв ду х«, крв која се пуши изнад шпанских ливада и вапи за победом правде и истине на земљи.

Европа грезне у крви и гори у пламену шпанске трагедије. Суштину европске и шпанске трагедије видео је кроз крваво своје властито искушење католичког и западног мученика, и кроз трагедију Хришћанства и Европе, визијонар и мистик Мигуелдеунамуно. У агонији и у смрти ХришБанства, Мигуел де Унамуно видео је и забележио несамо агонију Шпаније и Дон Кихота, већ и агонију Европе и Фалстафа. Дубока и тешка унутарња драма, која је раздирала и секла на два пола духовну и физичку егзистенцију овог највећег савременог Шпанца, који је умро у климаксу најстрашније трагедије свога народа, коју је он предосећао и носио у себи попут најузвишенијих мистика и светитеља своје земље, од Свете Терезе Авилске па до Игнација Лојоле, та тешка драма постала је данас стварношћу васколике Европе. И нема двојбе, да у недоследности и супротности ниједног живота поборника идеје није било више трагичне и стравичне доследности и хармоније него у смрти Мигуела де

118

i | |