Nova Evropa

и исказивали, највеће дивљење и најтоплије симпатије, те с којим смо увек желели живети у најбољем пријатељству, и недодирујући ни речју сам споразум склопљен у Београду између нашег и талијанског Министра Спољних Послова, нама се ради овде једино о принципу вођења спољне политике и уопште управљања земљом. Ми смо ова наша уверења, како већ рекосмо, исповедали и излагали кроз дуге године, и уверени смо да то добро знају наши савезници и пријатељи, као што ми знамо, да са нама у том погледу саосећа цео наш народ, сматрајући за освештане истине, кад је реч о темељима на којима се изграђује држава: да природне везе и дугим радом постигнуте резултате треба претпоставити брзим и тренутним успесима, маколико ови изгледали бриљантни и — са »строго практичне тачке гледишта« — уносни; да с муком стечено поверење и пријатељство не треба стављати на коцку; да су стари пријатељи бољи него нови, и да ко хоће сваког за пријатеља — неће имати никог. Лепо је, наравно, хтети живети са сваким, а особито са суседима, у слози и љубави; али, не треба пустити с вида да народ не заборавља лако шта је јуче било, и води рачуна о томе шта може сутра бити, — поготово у свету супротних и каотичних идеологија и насилних обнова у којему данас живимо. Треба дакле добро разликовати ствари, да бисмо могли правилно судити; јер нису у питању лични прохтеви и имовина једне породице или једнога краја, него се ради о општем добру и заједничкој домовини свију нас.

Преокрет у држању данашње Италије према Југославији је очигледан. Може ли ко порећи, да се с те стране — кроз десет и више година — чинило све могуће да би нам се отежао положај и да би се спречило сређење политичких прилика код наср Нема тому ни пет година, да је са најнадлежнијег места у Италији пала јавна изјава, како »француско-југословенски савез није допринео побољшању наших (т. ]. француско-талијанских) односа«; а ова нескривена жеља врховнога шефа, да се тај савез развргне, праћена је јасним и недвоумним коментарима званичних и полузваничних органа о потреби забадања талијанске заставе у Далмацији. Ми смо тада, у име наших најугледнијих јавних радника који не учествују у дневној политици ни на чијој страни, — »оних Југословена који хоће мир по сваку цену, и добре односе са сваким, и са пријатељима и са ранијим противницима, а нарочито са својим суседима«, — написали отпоруку Г. Мусолинију (види уводник у броју »Новг Европе« од октобра 1982), искрено и отворено. Следили су, у годинама затим, догађаји који су нам свима још у живој успомени, а чије главне аранжере нећемо овде по имену спомињати, — трагови

166

—-