Nova Evropa

Политички преглед.

Однос између Стаљина и Црвене Армије. (Једно мишљење.)

Посљедњи гласови из Москве говоре о крупним промјенама на врховима Црвене Армије: Тухачевски је упућен на Волгу, Јегоров и Шапошњиков су унапређени, Јакир премјештен; осим тога, обновљен је систем политичких комесара при свакој дивизијској команди. Шта се крије иза ове борбе између Стаљина и Црвене Армије» Какве се посљедице могу отуда очекивати»

Борба се води, у сваком случају, око обима и политичких концесија у де сн о. Стаљин се бори на обје стране, и против лијевих и против десних; Црвена Армија само против лијевих. Досљедним попуштањем у десно, Армија се нада да би. се положај власти могао учврстити, у толикој мјери да би се и терор према народу могао умањити. Заинтересовани прије свега јачањем обранбене способности земље и војске, вођи Црвене Армије желе пошто-пото ублажити опће незадовољство, те довести земљу до консолидације на основи данашњег стања. По својим организацијоно-политичким посљедицама, борба се своди на питање: ко ће даље вршити диктатуру, Партија или Армија, Стаљин или маршали»

Сам народ, радне масе Совјетске Русије, односе се прилично индиферентно према тој борби. На једној страни, војна диктатура не може бити њихова жеља; на другој страни, масе су толико разочаране резултатима Револуције, а комунистички бирократи толико су досадили народу, да прелаз власти с партије на маршале не би могао изазвати неки нарочит контра-покрет маса. Друга је ситуација на. врховима друштва. Московски процеси и хапшења угледних политичара изазвали су панику и деморализацију у редовима комунистичке бирокрације, док је истовремено нови Устав унио забуну у њихове редове својим »начелним« изједначењем грађана; услијед ових догађаја подигао се дух ванпартијске интелигенције и Цркве. Стаљин је учинио концесију интелигенцији и свећенству, и бившим припадницима буржоазије и племства, давши свима једнако изборно право као и комунистичкој бирокрацији, радницима, и сељацима, — али, унесавши у исти Устав монополно постојање Комунистичке Странке, он је у исти мах на дјелу потврдио привилегије и диктатуру партије. Надпартијска диктатура Армије далеко би више могла да измири и умири обје групе совјетске бирокрације и да изрази њихову равноправност. У исти мах, овака диктатура могла би успјешније да заштити

195