Nova Evropa

Друштвени преглед,

Томас Ман (Тћота5 Мапп) и нацистичка Немачка,

Крајем године 1936 упутио је Декан Филозофског Факултета Универзитета у Бону (Вопп, на Рајни) писмо »књижевнику Т. Ману« (»Неттп Зеће ефеЏет Тћотаз Мапп«), којим му — у споразуму са Ректором Универзитета саопштава —, да га је Факултет морао брисати с листе почасних доктора, те да не може више носити овај наслов.

__ На ово кратко и — како каже сам Томас Ман — »суморно« (»Жгибзе! б«) саопштење, одговорио је познати немачки писац једним подужим писмом (написаним о Новој Години у Кизпасћ!-и на Циришком Језеру, где се тада налазио у емиграцији), које је објављено и као брошура (Уемав Оргесће, 2лтећ 1937). У њему је садржана, укратко, дирљива »лична исповест« једног славног изгнаника, — »муке и бриге« за домовину из које је изопћен; али је то уједно и јединствен докуменат времена. Тешко да је ико тако концизно а ипак тако јасно и речито изнео пред свет трагични положај културне Немачке, под данашњим игом национал-социјалиста, као у овом одговору безименоме декану Бонског Универзитета овај свргнути почасни доктор, којега је међутим Харвардски Универзитет именовао својим почасним доктором, као једног од оних који су »заједно са врло малим бројем савременика сачували високо достојанство немачке културе«. Одиста, поштоваоци велике немачке културе — Немачке песника и филозофа, музичара и уметника, учењака и реформатора, који су толиким духовним благом обогатили човечанство, — били би очајни и неутешни, при свему што виде и чују да данас долази из Немачке, да не севне ту и тамо искра која обасја за тренути онудругу Немачку, прикривену »тешким слутњама« и »злонамерно наметнутом издвојеношћу«. У име те друге Немачке проговара овде, искрено и одважно, и овај њен велики син и савременик.

»... Нисам никада сневао, нити ми је уз колевку певано, да ћу своје старије дане проводити као изгнаник, потеран са свог кућњег огњишта и изложен презиру, у неизбежном политичком роптању. Откада сам почео мислити, осећао сам се поуздан и заштићен у срећној сагласности са душевним особинама свога народа и његовим духовним традицијама. Рођен сам кудикамо више за представника него за мученика, кудикамо пре да унесем у свет мало узвишене ведрине и веселости, него да подржавам борбу и негујем мржњу. Мора да се догодило нешто страховито лажно, да се мој живот овако укриво и неприродно развије... .« Кад то осећамо и ми који смо са стране пратили културни развитак немачкога

212