Nova Evropa

њу) за време Балканског Рата; 2) да је Лав Троцки написао (у Паризу, фебруара 1915) један чланак о Сарајевском Атентату, који је касније (1922, са још два друга чланка о Рату и Србији: »Под Котором, прича једног српског добровољца«, датиран у Паризу, 26. децембра 1914; и »Кроз Албанију, из дневника једног Србина«, са датумом: Париз, маја 1916) издала Библиотека »Светлост« (Е4шоп Зјахе) у Бечу; 3) да је »Сарајевски Атентат« написао Троцки, како сам каже у уводу, према рукопису једног младог Босанца, човека од 23 године, »интимног друга Принципа и Илића«, који не може бити други до Влада Гаћиновић, с којим се Троцки добро познавао и дружио (у Лозани и у Паризу); 4) да се Гаћиновић, који је опште признат као идеолог Младе Босне и духовни зачетник Атентата, несамо слагао са Троцким и другим руским комунистима и револуцијонарима, него да је и сам постао комунистом, што потврђују многи његови другови и други сведоци, тако да је он — обрачунавши са нацијонализмом — сматрао и третирао Принципа и другове само као оруђе за револуцијонарну акцију другога — не више нацијоналистичког — смера. Ово последње најбоље илуструју завршне реченице »човечјег документа«, како је Троцки назвао Гаћиновићев рукопис о Сарајевском Атентату, који он тобоже само »једноставно износи и преводи«; тај завршетак гласи:

А допусти ли се, да се и после садање катастрофе очувају старе границе, које прелазе преко живог тела народа, онда ће у целој будућој историјској епоси заостали народи да утроше своју енергију на економско и културно удешавање према старим границама — у атмосфери народног разочарања и равнодушности. Било овако или онако, али свакако је тачно, да генерација Жерајића, Јукића, Илића, и Принципа силази са позорнице,

Дакле, генерација нацијоналиста. То је бар јасно.

Остало би да се још утврди, да ли би се ипак — и по ред свега што знамо, а што потврђују и речи Троцкога и Гаћиновића, — дала исконструјисати нека, ма и идејна и посредна, веза између Љењинових »упутстава делегацији у Хагу« и »комада тајне у рукама Гаврила Принципа«, како то исказује Радек. И остају везе и односи између осталих атентатора и чланова Младе Босне и руских комуниста и рево: луцијонара. Држимо да ће се ове везе и ови односи дати углавном — свести на утицај лектире (Крапоткина и Бакуњина, поред Маркса и других, — види чланак Јована Кршића, у сарајевском »Прегледу« за фебруар 1935), слично као што се пре њих у Србији Светозар Марковић и генерација радикала са Пашићем и Пачуом политички васпитала под утицајем истих руских социјалистичких и анархистичких идеолога емиграната у Швајцарској. ==

246

прва