Nova Evropa

вине и без основа, која може да нас сасвим помери и упонори. Зато диригујућа класа мора да има у виду, да њен основни делокруг рада у односу са светом и са народима може да се развија, поставља, и води, само у оквиру тих вечних и непрекидних народних стремљења и идеала, без којих ни морални ни физички организам не може да живи. Цар Лазар на Косову не прави сепаратан мир са Турцима зато, што са целом хришћанском Европом осећа инстинктивно да границе послања његова народа не дозвољавају компромис у једном тако пресудном историјском тренутку. Небеско царство ту није нити утопија нити идејна фатаморгана, то је једна начелна подлога, која произилази из дубоког захтева и из елементарне аспирације саме стварности у којој се налази народ. И најкрући реализам има свој извор у идеји. Сукоб између небеског и земаљског царства, који се драматски одиграва у одлуци Цара Лазара, стална је дуалистичка драма, која трга и раздваја сваки народ у одлучним тренуцима нацијоналне егзистенце; он најлепше илуструје елеменат реалног и идејног, који постоји у заузимању сваког одлучног става.

Народ остаје увек, ма и жртвовао своју непосредну корист, привезан за вечност идеје, јер народ је столећима привезан за земљу, он има у себи највише историјског смисла, и смисла за посматрање догађаја кроз призму вечности. Његов је поглед на развој догађаја у свету врло једноставан, али зато битан: он гледа на све ствари као на своју земљу; он зна да његов труд и његово семе рађају плодом зато што постоје становити вечни услови. Народ не живи у великим илузијама, нити има великих разочарања. Кад кажемо народ, мислимо првенствено на сељачки народ, чије је присуство на земљи најтрајније. Народ је стални стваралац цивилизације и њен најсигурнији чувар, — он чува основе земље. Народна мудрост није заправо друго до разумљиво неповерење и здрав скептицизам, који су резултат његова посматрања живота, света, и људи, с основе једног искуства које може да пружи само перспектива столећа. Људи на Западу данас увиђају, колико је и марксизам једна јефтина и импровизована филозофија живота кад се упореди са перманентном филозофијом сељачког народа, стално прикована уз земљу. Сукоб интелигенције с народом састоји се управо у томе, што интелигенција посматра живот и развој догађаја у њему са једног вештачког гледишта, које јој налаже непрестано мењање система и метода; нарочито у срединама где је њено присуство новијег датума и где у релативно кратком перијоду времена треба да изврши становите ствари. Најкарактеристичније обележје данашњег тренутка свагде у свету је чињеница, да народи гледају сасвим

248