Nova Evropa

но и процеђено кроз сито тешких сумња, — нема више ни балканске ни европске Европе, има само шпанска и нешпанска Европа, које се међусобно боре у рату идеја и оружја. Никада Британска Империја, од Наполеона наовамо, није проживљавала теже и сложеније дане и муке од ових.

Шпанија је за Наполеона била катастрофалнија од Москве, Медитеран постаје све то више трагично море, на коме ће се одиграти пресудна драма Европе! Има нечега сталног и вечно повратног у судбини тога мора. Европски народи као да не могу да обележе своје присуство у европ"ској драми а да не одиграју своју улогу у његову оквиру и на његовим рубовима. Све религије, све форме мисли, сви облици израза, сви стилови и све граматике, постају одлучним факторима у европском збивању само уколико су нашле свој склад на обалама Медитерана. Свима је јасно, да народи у Европи вреде уколико су успели да досегну и допру до рубова Медитерана. Кобна реперкусија »шпанских ствари« на Европу схватљива је, уколико Шпанија представља важан моменат у перманентности функције Медитерана. Пол Валери је сјајно изрекао, да је функција Медитерана непрестано прављење цивилизација. Историјска је, можда, грешка Г. Мусолинија, да је хтео да убрза једну природну асценденцију талијанског народа и његове улоге на Средоземном Мору, која би се сасвим нормално доцније остварила.

Кудагод идем по Европи, с једног краја на други, свуда ме мучи та иста мисао, о тој дубокој подели, коју обе Европе никако не увиђају и не осећају! Стара западна, католичка и протестантска Европа изгубила је веру у основе на које се ослања њена морална и физичка егзистенца; она је побркала појмове, посумњала несамо да је свака власт од Бога већи у сам принцип легалне власти, у раздеобу света коју је она сама извршила и који је она створила.

Има још један дубок извор савремене трагедије. Постоји, наиме, тешка криза савести великих и малих народа. Први сумњају у Европу, коју су они створили; други, опет, сумњају и напуштају оне који су њих створили. Овај феномен представља, у суштини, једно опће померање, у коме се не осећа више ни отпорност и издржљивост пријатељства ни чврстина задате речи. Старе велике европске демокрације још увек не могу да смогну толико динамике да се одупру сталним навалама фашизама, те да одбране и мале народе од агресивних удараца једне подивљале Европе. У борби противу фашистичке агресије оне се служе старом бирокрацијом, која и даље настоји да отаља свакидање послове!... Ипак, овога лета као да париска Европа, крај свих узбуђења политичких, изгледа много мирнија и много сабранија, у

250