Nova Evropa

дубоком сазнању онога што има неминовно да дође. Душевно стање је свакако јасније од онога како се оно манифестовало последњих година: људи су коначно стекли сазнање о томе да ствари иду врло рђаво, и помирили се с чињеницом, да једно опште крваво искушење има да се проживи. То сазнање очигледно постоји, и оно је изазвало — и код целине и код појединаца — уверење о потреби извршења властите дужности. Старе демокрације посматрале су фашизме, најпре као призор у цирку (реч је пронађена од Грофа Сфорце); а онда су, кроз германски расистички протестантизам, увиделе, да је проблем постављен на широкој основи. Крвава трагедија абисинског народа, која остаје једним од највећих грехова европске цивилизације, изнела је на површину сумњу у одређеност појмова цивилизације и варварства; људи су почели да се питају: ко су варвари, да ли они који себи узимају право да силом цивилизују варваре, или они који су жртве цивилизованих. ИМ, коначно, Шпанија је запрепастила старе европске демокрације својим метаполитичким склопом многоврсних питања у сукобу. Проблем је утолико тежи уколико Шпанија није мали народ; она улази у саму срж европске духовне структуре: њена коначна одлука може бити, у сваком случају, кобна за даљи развој осећаја европскога света.

Али, став старих демокрација у питању Шпаније ослабио је и веру готово свих диригујућих класа малих народа у њихове отпорне могућности. То је, уосталом, сасвим природна последица. Бирокрација је и у случају Шпаније настојала отаљати своје послове, пуштајући да до последњега функцијонише јуридичка свест западне Европе. Баш као и у Женеви, где у једној од најсмионијих реализација европске историје и европскога духа једна стара и учмала бирокрација сматра за своју дужност да слаже акта и про дукује јуридичке формуле, које убијају сваку садржину живота и сваку истину духа. Пад једног организма, који је целу своју делатност ограничио на спољашње функције, одричући се духовних водећих снага и интерпретирајући европску универзалну трагедију кроз безброј дипломатских обзира, место да озари свет у магли, Женеву је несамо изложио неповерењу народа, већ јој је одузео и глас, да она представља трамбулин за политичку активност, или ма и за лансирање политичких и дипломатских ракета.

Поставља се питање —: где се налазимо» — Судећи по париским и женевским хотелима, пренатрпаним избеглицама из Шпаније, ситуација је јасна. Хотели су пуни радијоапарата, кроз које се са страхом следи развој грађанског рата, док париски народ пуни кућу где се, након више сто-

251