Nova Evropa

пори траже доктринарне форме, које често постају једнолике и досадне. Какви су дакле програми, такви су и њихови носиоци; јер сви идеолози политички, и сви пропагатори и борци за идеје и против идеја, раде више импулзивно него интујитивно, па у недостатку или при повлачењу јачих, способнијих, позванијих, егоцентрични захтеви доводе до положаја вођа и оне чија друштвена вредност, ни објективно ни по себи, није велика. Она стоји до величине поверења које масе имају у њих: вреде онолико колико им гомила верује, колико их уздиже. Она од њих може да створи једну силу, једну вољу, један рад, један програм и једног човека, једног вођу, једног диктатора!... Ово истичемо као један од највећих неуспеха нашега века, као једно од најнегативнијих дела наше генерације. Тек ће се касније показати, да и они — стварно — више бивају вођени него што сами воде!... Мако затровани и ометани болешћу нашега века, не смемо остати без идеја, без идеала, без програма, без људи. Запањени пред сукобом супротних идеја и идеологија данашњега дана, збуњени проблематиком материјалне базе читавог једног друштвеног система, који се сам у себи ломи, ипак стварамо по коју етичку догму, која зазире од свих па и од најрацијоналнијих напора за стицање материјалних добара. И, док »вође« губе поверење и у своје и у туђе идеале и принципе, народ, који не живи стално у илузијама и чији живот није ни утопија ни фатаморгана, те не може да има вечно разочарања, затражиће рачуна о извршењу програма или нов програм; а не видимо чвршћег програма од свесног сазнања својих интереса, од спознаје своје стварне улоге у друштву, која тресе његовом базом, срцем његова развитка, осовином његова кретања и унапред и уназад. Нису закони, нису речи, нису програми, па ни идеје, оно што ће човечанство учинити вишим, напреднијим, задовољнијим, срећнијим. Сви су они, у своје време, и потребни, па донекле и неопходни; али сви они често не траже, па чак и не познају, ни оно што би, без обзира на разлике и супротности, имало да буде заједничко свим идеологијама, свим покретима, свим програмима; а то је човек, његов напредак ињегова будућност. Јер људи могу да замене програм, али програми не могу да надоместе људе; и ту где не допире ни сила ни држава ни право ни морал, па макакав програматски оквир заузели, ту допире дух човечји, ту допире човек... У људском друштву тече и бубри живот с програмом, без њега, па чак и против њега; и кроз све трагичне, а понекад и комичне супротности, остварује он свој програм: приближава се свом све већем и све бржем успону, стално се развија и диже највише, и вечно иде напред.

Никола Тинтић.

309