Nova Evropa

енглеској политици били су осуђени на немоћ у парламенту, или су се сами одрекли свог утицаја на активну политику. Међу њима је и лорд Роберт Сесил. Изгледа да је континенталном појимању политике несхватљиво, колика је морална вриједност тог одрицања и колико је оно симптоматично за социјално и политичко превирање у Енглеској. Још ће нам најсхватљивији бити лик самог Балдвина који је, као »сива еминенција« британске политике, намјерице смањивао свој углед, како би своје противнике што лакше заскочио. Није ласкаво за вође Либералне и Радничке Странке да су стали поштеђени...

Лорд Роберт Сесил, син лорда Солсбурија (За ђитуј, који је — након смрти Дизраелијеве — владао Конзервативном Странком, гледао је у тој странци оличење свог пуританског политичког морала, и морао је схватити издајством свега што је једном британском политичару свето: традиције, култа својих великих торијевских оснивача и вођа, апсолутног покоравања гласу јавног мишљења, кад је 1927 Влада одлучила оглушити се том гласу и поћи противним путем саботаже разоружања и — т шта Шпеа — Друштва Народа. Сукоб, улоге, лица, метода, и инсценација, — све је то на влас личило на оно што се је поновило за Талијанскоабесинског Рата: Велика Британија је у исти мах била и гробар и први »воп!ајотегте« Друштва Народа.

Лорд Роберт Сесил је тада као први напустио Владу и Странку и толико се радикализирао, да му је данас мјесто поред најрадикалнијих љевичарских пацифиста: Ромена Ролана и Пјера Кота. Заједно с њима, лорд Кођет, Сес!, у15с0спе ој Сћејмооад, члан једне од најстаријих и најславнијих аристократских фамилија Енглеске, организивао је Удружење за Свјетски Мир и одржао прву масовну демонстрацију интернацијоналног пацифизма у Брислу (1936), чиме је тај живот, који је постојано полазио од десна на лијево, логично заокружен. Награђивати тај животни рад, ту непоколебиву вјеру у идеалистичке задатке Друштва Народа, у свјетски мир, у доброту људи, — морало је с обзиром на Еогејвп Осе постати исто тако смијоном демонстрацијом као и награђивање Карла Осјецког. И, ако се о томе мало размишља, отварају се најжалосније перспективе; јер, што да се каже о једној генерацији која држи у својој руци Нобелову Награду као оружје своје »грађанске храбрости« а већ је по други пут попустила сентименталним реминисценцијама, стиду и жаљењуг — Трагика генерације која је у стварању Друштва Народа гледала искупљење крви проливене у Рату, а видјела се и у томе преварена,..

Жељко Ј. Ледерер.

391