Nova Evropa

показује у свим политичким питањима у Европи. Под овим околностима, а извргнута сталном дјеловању двију споменутих супротних интересних струја, њена политика мора да буде политика посредника, а зато често и политика оклијевања. Не смије се никад сметнути с ума, да правац британској спољној политици не даје само кабинет у Лондону, већ да се овај одређује по претходном савјетовању са владама доминијона. Осим тога, као што је већ споменуто, већина британских економских интереса не гра-

витира према Европи.

Често се још и данас чује питање: да ли је могуће, да бн се Велика Британија поновно вратила политици изолације, да би се дезинтересирала за Европу, те какове би то све посљедице и за њу саму могло имати Видјели смо, који фактори и какови интереси привлаче Велику Британију к Европи, а који је од ње одвраћају. Инзуларност је свакако један од битних елемената енглеског карактера; његова политичка еманација је политика изолације, дезинтересирања за прилике у Европи. Такова политика је кроз дуг низ година била чврсто прирасла срцу британског народа, тако да још и Кенс (Кеупез), у својој књизи: » Економске посљедице мира«, заговара ову оријентацију кад каже: »Велика Британија остаје изван Европе. Конфузна бука Континента не допире до ње... Европа је одијељена од Енглеске; Европа твори једно солидно јединство: Француска, Њемачка, Италија, Аустрија, Холандија, Русија, Румунија, и Пољска, имају једнаки пулс, њихова структура, њихова цивилизација су једна структура, једна цивилизација«. Али све већа међузависност и повезаност интереса, те јачање међусобних односа између појединих држава и народа, огроман напредак технике, а нарочито развитак савремене авијације, поставили су Британију пред нове проблеме, и присилиле је несамо да изблиза прати догађаје на Континенту него да макар и против воље узме у њима активног удјела. Један од највећих државника посљератне Енглеске, данашњи њен Министарпредсједник, рекао је (1934): »Наша граница није више код Довера, — она је на Рајни«. Сарски Плебисцит, Конференција у Стрези, талијанско-абесински сукоб, и данашњи догађаји у Шпанији, као и велика активност британске дипломације, свједоци су, колико је енглеска политика брзо схватила насталу промјену: она, у свим важнијим догађајима на Континенту, са гледишта међународне политике, није више само пасивни посматрач;