Nova Evropa

жвоме Повратжку, н у додатку«... (Ту мисли на своју књигу »Retour де РЈ. Е.К.5.« од 1936, ина »Кећопсћев а топ Него де PU. R.S.S.« om. 1937). »Они тамо уптропастили су сва наша веровања и сва наша ишчекивања ...« |

Прелазимо на Шшанију. Жид и ту осуђује Совјетску Русију, и њену улогу у републиканској Шпанији. Држи, да је њена улога катастрофална за слободу Шпаније и за судбину шшанског народа. Показује ми чланак Б. Суварина, објављен у једном париском часопису (»Мопуеаих Саћћег««, број од новембра 1937), у коме је изнесен проблем совјетског мешања у унутарње шпанске односе. Он то сматра трагичним, па додаје: — » Треба похвалити Мексико, који је једини, алтрујистички, подупро Шпанију. Европа се ту показала невештом, неспособном за икакав одређенији потез, и пустила је да смрт завлада Шпанијом. Шта још има што ова Европа неће починити!...«

Коначно, обузима га чежња за Далмацијом, за Црном Гором, и за Јужном Орбијом, па ми каже како би требало да се пожури ла — пре смрти — види још и те крајеве, те пејзаже, и те људе, да се не би замарао мислећи о њима и замишљајући их у духу негде другамо и у другом облику... Он готово више ништа и не пише до свој »Дневник« (који одмах и објављује, у »Мопу ејје Веупе Етапса1ве«). Иначе, јако је повучен и заморен. Врло често, кад говори, помиње реч смрт, и сматра да је то мисао која га највише и тишти и занима у исто време. Казао ми је, да ћемо се негде ускоро, на пролеће, срести, можда на Јадрану, где би хтео да проведе неколико часова, а можда и неколико месеца ... Био је топао док је говорио о тим нашим крајевима на периферији европској. Мислио сам: једна нова илузија, која — на своме повратку — може да понесе опет једно разочарање, разочарање типично за Андре Жида.

Отварајући задњу свеску »Nouvelle Revue Fran са1ве«, прелиставао сам с интересовањем његов последњи »дневник«, који се односи баш на оно време кад сам га посетио у Паризу. Држим да нећу погрешити ако изнесем овде један мали фрагменат, који илустрира интимно расположење Андре Жида, у тренутку док сам са њиме разговарао о сумраку цивилизације:

»23 остођке. | · »... Је пе сопзепз раз а trouver cette dćclinante saison moins ђеЏе — еп dćpit de ce que Parbre qui perd ses feuilles en pourrait penser; modeste acteur

dans un immense ensemble. Ecouter cette invitation au recueillement, a la mort. Se fondre dans cette harmonie . ..«