Nova Evropa

дакле људи који се не служе пером,-то је схватљиво; али, људи који пишту, кад имају нешто да кажу, могу то да учине пером. Сем тога, моје је време потпуно заузето. А вечерас одлазим...«

— »Париз је немогућ« — каже ми Жид, спуштајући телефонску слушалицу, — »овде се не може радити. Морам опет да бежим. Овде је безнадежно за рад..« Изговарајући ове речи, Жид кашљуца, уздише, и нервира се. У папучама је, и у излињалу старом оделу, док је врат и део одређен за кошуљу омотао тамнопрвеним фуларом. Он је већ сасвим ћелав. Лице изровано дубоким борама и многобројним браздама, у које се усекла старост, иживљеност једног живота, који је — пре свега и више свега много живео. Глава Жидова савршен је анатомски модел, много пута описан, из којега избија аналитички потенцијал једнога талента, који је успео да посматра живот до у његову срж, до његова дна. Израз очију стално варира између осећаја доброте, која зна за свељудство, и торквемадског погледа, у коме се сусреће разочарање промашеног реформатора и пророка. Та интимна драма целог Жидова живота, у којој се стално бори хришћанство са патанством, поезија са религијом, католичанство са протестантизмом, доминира целокупним и битним изразом лица Андре Жида. Био сам задовољан што сам; тог октобарског јутра, у полутами тог разбарушеног, запрашеног, и готово напуштеног салона, могао да осетим ту интимну драму: тајна његове личности, после великих тражења, открила ми се, у непосредном контакту, док се Жид љутио на Париз, на живот у Паризу, и док је, између стиснутих зуба, давао одушке нервози својих поодмаклих година. Мислио сам у себи: »Жид је остарео«. Та је мисао мучила и бунила све моје ишчекивање.

ХСид је проговорио. Али, без интереса. Као да стоји пред објективом. Он је сасвим утучен; говорио је са нагласком из којега избијају бол и разочарање, а можда и осећај излишности да се уопште употребљавају речи... Држим да је ово последње још понајближе стварности и истини. Жид је, дакле, потиштен. Сматра, да се налазимо при концу одржања наше цивилизације. Надодаје: — »Смешно је уошште о томе и говорити«... Русија та је посвема разочарала, дотукла. — »Све је погажено. Све је порушено. Почињено је велико издајство. Све су се наше наде изјаловиле. Не може се ништа више очекивати од овакве Русије. Људска личност је прегажена, сломљена. Ја се не мислим више враћати на тај предмет. Све што сам имао да кажем, казао сам у

97