Nova Evropa

иако је тадашњи споразум у име Њемачке склопио био Катћепач, члан либералне странке, ипак је он имао пуну подршку конзервативне Везећзујећт, која је ту везу тако снажно почела изграђивати, да је цијела Европа била увјерена да постоји савез њемачког ревизијонизма са совјетским империјализмом. Али је било и других спорова који су чинили да је Друштву Народа било тешко напустити своју конзервативну политику; а знатан дио тих спорова, који су онемогућивали смирење духова, произашли су од Њемачке или Маџарске: спор о разоружању, 0 репарацијама, о пољском коридору, о уједињењу с Аустријом. Стога се стално и одлагало да се Друштво Народа употпуни учлањењем Њемачке. Но и кад се то збило (након гаранција датих и добијених у Локарну), Друштво Народа није престало да буде блок конзервативних држава, и то нарочито откако је и Италија стала подупирати ревизијонизам, који је пропатанду за ревизију мировних уговора претворио у пропаганду за подјелу земље (»рет la ridistribuzione deJle terre«). Kacumje се Друштву Народа пребацивало тај конзервативизам, као његов највећи недостатак; а заборављало се, да је једино могуће смирење посљератне Европе лежало баш у стабилизацији, на основу територијалне подјеле из 1919 године, у нашуштању оне примитивне мисли као да територијалне ревизије доносе било каково трајно ријешење. Ма што се данас говорило о тим уговорима, они су били прикладном базом за стабилни мир; а — по својој праведности — нису били ни бољи ни гори од аката Берлинског Конгреса (1878), свог најврједнијег претходника: ни политичка тенијалност Бизмарка није спасла Европу од оних потреса које је 1908 изазвала Аустрија, повредивши тај уговор анексијом Босне. Данас, поучени искуством посљедњих година можемо оцијенити стварно значење свих ревизијонистичких захтјева; а и најновији развој европске политике потврђује оправданост мишљења оних који су своједобно супротстављали ревизијонистичкој пропаганди тврдњу, да ревизија не одговара никаковој стварној потреби. Али исти развој потврђује и песимистичке судове о проницавости државника, који су сваком ревизијонистичком захтјеву супротстављали свој аподиктички и начелни »поп ровгашиме«. Ипак, ова је политика могла бити проведена једино уз тешке начелне жртве. Понајтрије у погледу равноправности у оружању. Њемачка је прва поставила била алтернативу равноправности на једнаком степену наоружаности или разоружаности: она је тада заступала начело равноправности

163