Nova Evropa

4. јула 1936 одлучила је Скупштина Друштва Народа, да се путем анкете прикупе мишљења чланова о реформи. Секретаријат Лите је те одговоре анализирао. Из тог приказа слиједи, да 22 државе — од 27 њих које су на ту анкету одговориле — истичу недостатак универзалности као битно отешчање при вршењу свог задатка; али ни те државе нису испитале увјете под којима би се та универзалност дала постићи. Из ријетких одговора који су у том питању образложени слиједи, да се углавном мислило на проширење Лиге приступањем USA. Ce тога, делегат Канаде инсистира на изградњи прописа о посредовању и мирењу (дакле најблажих средстава у обвези мирног рјешавања међународних спорова); Аргентина, Естонска, Хаити, и Перу, траже реформу Пакта Друштва Народа путем координације с Париским Пактом (пакт Влапд-КеПосо), и с аргентинским пактом, које су za USA потписале. Шведска упућује, у вези с тиме, нато да је при рјешавању о Јапанско-кинеском Рату у Манџурији са Вијећем ДН-а сарађивао и један представник Уније. Интересантно је да је тада Пољска изричито нагласила, да сматра преурањеним говорити о реформи тог Пакта, а управо је она непуне двије године касније с највише упорности заступала становиште оних држава преко чијих би територија имале прелазити војне јединице санкцијонистичких држава, како би стигле до нападача или до нападнутот. Исто то становиште имале су и Швајцарска, Данска, Белгија, Холандија, и Румунија. Искуство рата у Шпанији имало је и овдје своје посљедице: страх да не постане њихов териториј ратиштем. Стога се те државе враћају к политици неутралности, настојећи да се значење чл. 16. ПДН, о санкцијама, редупира на степен необвезне, факултативне, мјере, о чијој ће примјени и досету одлучивати свака држава за се, независно од Женеве.

Тако су у погледу начела на којима почива Друштво Народа уништене саме претпоставке универзалности: равноправност, пацифизам, и међународна судбеност. Начело равноправности уништила је она иста Њемачка која се је, у временима дискусије о разоружању, баш на то начело позивала. Расистичке теорије иду много даље од своје антисемитске језгре: тиме што »јеврејско питање« — и у расном (јер овамо спадају и мјешанци) и у интелектуалном (затрованост зланости) и у господарском погледу измиче конкретном мјерењу, постале су могуће и најсмјелије оптичке варке једне надасве умјешне пропаганде. Но исти основ

165