Nova Evropa

антисемитскот смјера — теза о суперијорности германске расе има свој конкретни спољно-политички ефекат и у ниподаштавању француског, чешког, пољског, украјинског, и руског народа. Пријатељство за Италију, Југославију, Бугарску, и Румунију, разлогом су да се не говори опћенито о мањој вриједности словенске и романске расе; али је то мишљење јасно изражено у Хитлеровој књизи »Моја борба« и у Розенбергову »Миту ХХ стољећа«. Не може се претпоставити, да би Њемачка с њима могла сарађивати у оквиру Друштва Народа као с равноправним народима кад их сматра толико мање вриједнима од себе. А Друштво Народа које би разликовало »суперијорне« од »инферијорних« раса не да се уопће замислити. — Слично је с начелом пацифизма. Њемачка и Италија херојизирају рат и обавијају га велом љепоте и узвишености који се тешко слажу са стварностима. Све је то пропаганда, а то је ваљак који се по цести креће у оба правца. Стога је опаснија теза о недостатном животном простору: »Противи се сваком природном поретку да 36 милијона Француза располаже с више земље него 63 милијона Нијемаца, да на једног Руса долази двадесетпута више земље него на једног Нијемца. Овај протуприродан размјер докончаће се на исти начин на који су сеу повијести вазда одигравале ствари: борбом народа за моћ. И овдје постоји само остварење наших животних потреба или пропаст« (Новепђеге). На другом мјесту вели исти аутор: »У тој великој борби за част, слободу, и крух једне тако стваралачке нације као што је њемачка нема обзира на оне исто толико импотентне као безвриједне и арогантне Пољаке, Чехе, итд.; њих треба одгурнути даље према истоку, да би се ослободило тле за обрађивање германским сељачким шакама« (»Мит«, стр. 662). На истом мјесту: »Лозинка будућности је Нордијска Европа, са њемачком Средњом Европом: Њемачка као расна и нацијонална држава од Штрасбурга до преко Мемела, од Еупена преко Шрага и Љубљане, као централна власт континента« (стр. 629). А Хитлер: »Тиме повлачимо ми нацијонални социјалисти свјесно црту испод наше спољне политике од прије Рата; настављамо ондје гдје се стало прије шест стољећа; заустављамо вјечиту селидбу Германа према југу и западу Европе, а управљамо поглед према земљи на истоку. Коначно, завршавамо с колонијалном и трговинском политиком предратних времена и прелазимо на политику будућности, политику земље („Фег Водепроћик Чег Хакипе). Говоримо ли данас у Европи о новој земљи и тлу, можемо у првом реду мислити

166