Nova Evropa

Па

Da nisam mislio da treba da ćutim i da čekam s objavom svoje knjige dyadesetipet godina, da bih mogao biti nepristrasniji i bez ličniji u iznošenju onog što znam, zar se dosad ne bih bio lakše »rehabihtirao« i »istakao«, kako mi sad prebacuju neki moji kritičari, a naročito G. Ćorović? Ali, radi čega bih imao da se »rehabilitiram«? — Zar zato što sam »kao činovnik i sudija smairao da treba da savjesno vršim svoju dužnost do kraja«ć? — G. Ćorović i sim kaže, da me toga radi niko ne može prekorijevati, pa dodaje, da je uloga istražnog sudije u ovom slučaju bila »izvanredno ieška i mezahvalna«, i da je — u onim prilikama — »položaj i istražnih vlasti i samoga suda postao vrlo nezgodan«; on je čak bio »unapred spremam, da će se tražiti ne dlaka u jajetu nego jaje u dlaci, i da sud ima vezane ruke«, pa je to »i rekao otvoreno na javnoj raspravi«. On je, stoga, kako dalje kaže, »razumeo i delikamnost položaja suca-istražiteljae. On zatim, govori, kako se »protiv atentator4 i osumnjičenih lica za učešće u atentatu postupalo u policiji i zatvorima da ne može bili gore i surovije«, pa da je to bio razlog da sam »stekao rdjav glas«, budući da je »u publici to išlo ipak ma račun istražnih vlastić. Ali on za mene odmah zatim izrečno kaže: »Nije, priznajem, nikad upotrebio ntrkakvog nasilnog sredstva«. Šta dakle onda ostaje, nakon

svega što je tu rekao i kad se sve to uvaži, što bi — ipo sudu Dra. Ćorovića — »za svoj rdjav glas g. Pfefer imao da zahvali i sebi lično«? ·—-— Mvo šta: to što je »vredjao njegov nadmeni ton 1 „ра-

илогека“ ЂосКапја«: 1, Како stoji odmah zatim: »Da je sam Berhtold lično vodio istragu, ne ibi njegov stav izgledao više austrij-

ski«. Dakle: nadmeni ton, »patriotska&« boekanja, i austrijski stav.

To je sve, i radi toga ja sad hoću i treba da se »rehabilitiram«. Da pogledamo, medjutim, pobliže slučaj samoga Ćorovića, iz kojega on crpe svoje »dovoljno poznavanje& mene kao suca-istražitelja i dokaze za gornje moje slabe strane.

Taj »incident«, iz istrage u Banjalučkom Procesu, G. Ćorović izosi ovako: »Čestiti g. Turković, koji je ispitivao pok. Simu Mirkovića, pretsednika Prosvete, i mene, trudio se pošteno da utvrdi sve činjenice, ali je imao sve polrebne obzire ı nikad паје prelazio granice čoveka, kome je samo jedina dužnost da traži i nadje istinu. Izgleda da madležni nisu bili zadovoljni rezultatom njegova rada, pa su poslali g. Pfefera da on oproba svoj metod. G. Pfefer nije iražio istinu, nego je uzeo stav tužioca. On je, izgleda, bio uveren, da je neposredna i vrlo tesna veza izmedju Prosvete i

175