Nova Evropa

бало2 Нити је Војводина заслужила ову увреду, нити је у духу Васе Стајића омаловажавати и негирати на овакав начин нацијоналну отпорну снагу генерацијама које су представљале прелаз у поколење које данас, заједно са Васом Стајићем, дочекује своју тпездесеттодишњицу.

Има људи напредних и храбрих који нису револуцијонари, али који су се борили за народно добро и народну слободу целога свог века, те који су у тој борби жртвовали себе и све што имају; они нису мање заслужни и мање корисни синови свога народа и

своје средине и свако од њих — кад је куцнуо час — извршио је свој задатак до краја, баш као и револуцијонари. Да није било тих — како их ова споменица назива —- »млитавих

тенерација« пре Васе Стајића, зар би имао он коме да проповеда и да се обраћа у Војводини Васи Стајићу треба признати Baслуге, и нико му их одрећи неће; али зато није потребно фалсификовање војвођанске историје.

Омладински часописи, које је уређивао Васа Стајић, излазили су године 1912, 1913, 1914, дакле баш у доба кад је победоносно вођен Балкански Рат, противно надама и очекивању властодржаца у Аустро-Угарској. Легендарна храброст Српске Војске дигла је била углед Србији и код браће Хрвата и Словенаца, а колико тек код Срба Војвођана! Ко ће ту веровати овој споменици, да се тадашшња војвођанска омладина »маџаризовала«, те да ју је спасао једино Васа Стајић“ Васи Стајићу, чија је улога добро позната и чије су заслуге неоспорне, зацело нису потребни ни овака схватања ни оваке похвале, па ни оваке споменице...

Могућно је, да уредници и издавачи ове споменице нису ни сами начисту са појмом »револуцијонар«, јер — колико се нама чини — ни Васа Стајић није револуцијонар у правом смислу те речи; а свакако су желели на овај начин што више истаћи личност и дело свога слављеника из средине у којој је живео и радио. "То ипак није довољна извина, да с оваком сликом и оценом предратне Војводине излазе шред — Војвођане, и пред целу Јутославију. Није лако одавати почасти, и то не може чинити свако. Зато смо и рекли, да се морају имати квалификације и способности и за издавање споменица. Овако, шта вреде сви угледни сарадници и ови добри прилози, ако сами редактори окрећу ствар тумбе и учине више зла него добра2...

Ним.

296