Nova Evropa

Један француски патријот дао ми је, послије 7. марта 1936, оваково објашњење: »Шта хоћетег — Ми смо изашли из Свјетског Рата ослабљени, искрвављени ... Рат су добили Американци, а ми смо једноставно искористили њихову побједу; али ми је не можемо одржати: нама недостају крв, подмладак, елан.... « Други Француз, синдикалист, рекао ми је недавно, прије чешке кризе, ово: »Француска, са својих 40 милијона становника, не може одржати своју хетемонију на европском континенту, гдје Италија има исто толико становника, а Њемачка двапут толико...« Покојни Остин Чемберлен говорио је грофу Владимиру Дормесону (»Тешр=« у прољеће 1937), да се он понекад побојава за Француску кад чује за систематско опадање пораста и рађања становништва, које је већ довело дотле да читава села остају пуста и комплекси најплодније земље необрађени... Онај који живи у Паризу, пуном свијета, тај то опадање становништва, наравно, не може запазити. Али се и ту осјећа нека сусталост, индиферентност за све шта се догађа изван граница Француске: »Нека се деси у Европи што хоће, само да ми у Француској живимо у миру и благостању!...« То је опћенита, дубока и заједничка прта буржоазије, пролетаријата, и сељаштва; а као резултат, долази тактика: »Мир по сваку цијену...« За љубав њега, буржоазија жртвује своје империјалистичке тежње, пролетаријат своје демократске и интернацијоналне снове, а оба: двоје своје нацијоналне идеале и интересе Француске.

Француска, која је стољећима стајала на челу Европе, која представља синтезу најљепшшег што је дала Европа, више него и једна друга земља, сада се сама издваја из Европе и затвара у своје уске транице, — она постаје европска држава другог реда. Она ће, слично као Италија, помагати у Подунављу и другдје, један или други фактор, једну или другу државу или струју, но неће коло водити. Било би превише и пребрзо рећи, да је то дефинитивни суд историје. Будућност не искључује обнову и нов полет Француске. Народне масе могу опет доћи у активни стваралачки покрет. Али на овој историјској прекретници, мора се констатовати, да Француска продужује силазити низбрдо...

Говор Винстона Черчила (од 5. октобра) у енглеском Парламенту, који ће са ширине концепције и јасноће закључака вјеројатно ући у историју, потврђује да се сличан процес, само у блажој форми, дешава и у Енглеској. Средиште Европе прелази пред нашим очима са Запада на Исток,

325