Nova Evropa

из Француске и Енглеске у Њемачку и Русију: тај је процес почео већ прије 30 и 50 година, али од 1917 и 1933 он иде особито брзо и одреЂено. Француска и Италија заузимају положаје секунданата.

Енглеска, чије позиције у Европи и свијету остају много јаче од француских, на сваком преломном моменту води рачуна о овој новој ситуацији на европском копну. Тако и овај пут. Послије завршетка »Конференције Четворице«, Чемберлен потписује (30. септембра) заједничку Декларацију са Хитлером, а Сер Џон Сајмон изјављује (5. октобра) у енглеском парламенту, да Велика Британија нема нипошто намјеру искључити Русију из европског концерта. То значи, да Енглеска, нежелећи ни најмање ослабити Француску, свог најближег савезника, сматра ипак да прве Силе на континенту постају Њемачка и Русија, те да управо с њима Ентлеска кани (наставити своју традицијоналну политику равнотеже сила — »balance of power«. Вриједи истакнути, да је — након Минхена —_ енглеска влада прије него француска овако службено. и јасно подвукла намјеру своје сарадње са Русијом.

Уосталом, и сама Русија, уза сву своју удаљеност од Чешке и Њемачке, уза све своје специјалне маневре у тој кризи, умјела је ипак изаћи из кризе с више ауторитета него Француска. Притисак који је Русија извршила у извјесном моменту кризе на Пољску, као и позната официјозна енглеска изјава од 26. септембра, показали су да је војна сила Русије реална величина. Исто то показали су Руси и на дјелу, недавно, у борбама са Јапанцима око Чанг-Ку-Фенга. Ипак, не треба се варати: ефективне снате савремене Русије много су мање од њених потенцијалних снага. Крвава унутарња борба засада још знатно слаби акцијону способност Русије. Реакција, коју остварује Стаљин, тражи свој скори завршетак. Да би Русија изашла из полу-изолованости, да би постала импозантан активан фактор средње- и опће-евролске политике, потребно је да процеси који се одигравају у Русији дођу до (неког логичног завршетка, до неке израђеније консолидације. Шисац ових редака добро познаје данашњу Русију, па не сумња ни часа да ће се те и такове промјене десити. Ако Русија не може да дође до своје консолидације са Стаљином, и кроз њега, она ће доћи без и против њега. Но несумњиво, са консоли“ дацијом Русије — макар, у ближе вријеме, и на реакцијонарној основици — и утицај Русије у Европи ће расти, а не падати.

326