Nova Evropa

тада — на почетку Рата — још у веома скромним размерама, мако смо већ подузимали кораке да отпремимо особље и чувену болницу Леди Пеџет оу Скопље“). У то доба охрабрио нас је знатно, у политичком погледу, долазак у Лондон Франа Супила, који нам је донео добре гласове: да су и други угледни Јутословени успели избећи из Аустро-Угарске и да се прикупљају у Риму.

Јавно мнење у Енглеској, у то доба, није познавало ни најобичније ствари у погледу народа и народносних питања у Средњој Европи, па му је требало хитно објашњавати и саошштавати бар најелементарније појмове и податке. Зато смо троје нас написали одмах три писма »Тајмсу«, која је овај објавио једно за другим у току од три дана, око половине Септембра, и то независно један од другога: Сер Валентин Чирол (Сагој), ранији уредник »Тајмса« за спољне послове, историчар Тревелијан (George Trevalyan), mw ја. Ја сам лично, уосталом, био већ и иначе у најужој сарадњи с мојим пријатељем Стидом, који је тада уређивао спољну рубрику »Тајмса«; па како је он имао да носи терет званичне одговорности великога листа за све време Светскога Рата, то сам ја — као »незваничан« —- узео улогу посредника и обавештача између нашега света и разних Словена у изгнанству, који су долазили у Лондон да траже помоћи, и материјалне и моралне. Нерадо говорим о овим личним појединостима и ситницама, али су оне потребне да би се разумело оно што имам да кажем.

21. септембра 1914 уручено ми је писмо са холандском марком и непотпуном адресом (»аутору дела о Јужним Словенима и т. д., с/о Сопзгабје Едпог — Бопдоп«; »Сопзтађје« је био тада мој издавач: »ршђаћех« не »едног«!), писано у »Ноге] МЖешпат«-у у Ротердаму, 17. и. м., од професора Масарика. Ипак сам га, срећом, примио; само што га је цензор био отворио и задржао четири дана, па је већ било касно да писца писма мој одговор затекне у Амстердаму, камо је замолио да му пишем: 23. септембра он се вратио био у Шраг, неуспевши да се састане са било којим од својих пријатеља на Западу. Ни Стид ни ја нисмо били

#) Гаду Рабећ жена британског Посланика у Београду (до 1913), коју су у Југославији многи заменили са недавно умрлом Гаду Мигте1 Равеђ активном организаторком Англо-чешког Потпорног Фонда, 1919.

302