Nova Evropa

Америчког Посланика у Шрагу после Рата). Онда смо се поново

састали, опет у Бечу, за време Фридјунгова Процеса, кад сам га чуо и пред судом где износи своје доказе, оном чувеном приликом.

Могу додати, да сам ја лично тада био у најпријатељскијим односима и са Дром. Фридјунтом и Дром. Фундером на једној страни,

и са Супилом и неколиким првацима Српскохрватске Коалиције на другој. Али самога Масарика нисам тада још ни близу познавао тако добро као мој интимни пријатељ Стид (Wickham Steed),

који је тада био дописник »Тајмса« у Бечу. Идући пут нашао сам

се с Масариком, опет у Бечу, непосредно пошто је избио Други

Балкански Рат; а онда, у очи Светскога Рата, у Прагу, почетком "јуна 1914, O“ једног шестонедељног путовања по Средњој Европи, које сам био предузео да бих прикупио симпатије и са. "раднике за један тромесечни часопис — »Европска Ревија«

(»Епгореап Кеулеу«) — који сам намеравао покренути и посветити нарочито питањима нацијоналним и мањинским. Професор Масарик је показивао велико интересовање за ову ствар, па су

они Др. Фидлер написали били и потписали и један меморандум ' (од осам страна) за чешку јавност, док су сличне објаве овог "часописа припремане и на немачком, маџарском, француском,

пољском, и другим језицима, у Берлину, Паризу, и по другим престоницама. Да ли треба да речем, да ме је објава рата — не-

колико недеља после тога — приморала да напустим свој план:

али сам га поново покренуо, и оживотворио, иако у другом виду (»Тће Ме Епгоре«), две године касније, а највише ме је нато натерао и охрабрио баш Масарик, тада у изгнанству.

Оно што ме је првобитно везало за професора Масарика, да кажем укратко, и било је у ствари више Југословенско Питање нето Чешко Питање; а нарочито прилике у којима се одиграло сарајевско убијство, и што је за њим дошло, учиниле су да је опет Југословенско Питање привукло сву моју пажњу у шрва два месеца Рата. Сав свој рад у то доба посветио сам био настојању да дођем у додир са — тада врло-врло малобројним — личностима у Великој Британији које је интересовала ствар Србије, да бих испитао могућности практичне помоћи, у виду лечника, болничарки, и болничке опреме. Потпорни Don (Serbian Relief Fund), коме сам био на челу као почасни тајник (а који је, до краја Рата, прикупио и разделио, из чисто добровољних и незваничних

прилога и извора, новаца и материјала за српске рањенике и

2 • • избеглице у износу од преко милијон фуната стерлина), био је „“

301