Nova Evropa

изјава, уз слику!) да их је баш он испитивао и имао да објави, — Г. Ћоровић прелази ћутке преко свега тога, као да му то питање није ни постављено, па застаје на споредним моментима и качи се опет за моју личност, враћајући се на свој »инцидент« из истраге у Бањалучком Процесу, који је он сам, у свом првом напису поводом моје књиге, изнео у доказ свог »довољног познавања« мене као суца-истражитеља, а који сам онца ја, у свом одговору, приказао онако како се одиста десио. Он сад међутим каже овако: »И други случај који је Пфефер приказао у вези са мном скроз је нетачно изнесен«, —- као ца сам ја изнео тај »инцидент« а он га сад побија, док је — у ствари — он први о томе проговорио и опширно изнео случај да би властитим искуством поткријепио своје казивање о мом »начину испитивања« и »надменоме тону«...

Тај »инцидент« из Бањалучког Процеса нема никакве везе с оптужбом за невјеродостојност, којом ме је почастио Г. Ћоровић у својој првој критици а на коју сам се ја посебно обазро у свом ранијем одговору. Али је овај званични историчар и академик напросто прешао и овдје преко моје одбране, коју је он својим неоправљаним нападајем изазвао, па мјесто тога износи сасвим личне »случајеве«, да њима побије »веродостојност« моју и моје књиге. Први од тих случајева (»инцидент« из Бањалучког Процеса је »други случај«), који он сада наводи, и не налази се у мојој одбрани од њега (у мајском броју »Нове Европе«) него га Др. Ћоровић позајима за ову прилику — да би био обједљивији! — из предговора мога другог чланка (у јунском броју), којим одговарам осталим критичарима, а на њему се том приликом заустављам тек успут (»кад је баш о тому ријеч«). Ако међутим Г. Ћоровић категорички тврди, да није он био тај којега ја ту спомињем, ја ћу лојално повући што сам ту узгред рекао и допустити да ме је у том случају сјећање изневјерило (коме се не би могло догодити слично нешто након свега што смо Доживјели у оно бурно вријеме и кроз ових двадесетипет година!); али зашто због тога дизати толику галамуг Овдје је. за саму ствар, тај мој »текст« био потпуно споредан, имајући за сврху само да, као један примјер више, илуструје »пријеку ћуд« Г. Ћоровића (која је и без њега, изван сваке сумње, очитледна). Он се међутим прави силно узрујан: »... Шрочитао сам га дватри пута и нисам веровао очима; нисам могао ни помислити да човек може, при толиком броју живих сведока и писмених аката,

361