Nova Evropa

од почетка до краја измислити једну сцену. У целој тој причи нема ни једна једина реч истине, просто ниједна, све је гола измишљотина ...« Други човјек, на мјесту Г. Ћоровића, све и да није психолог и модеран историчар, уочио би одмах у чему је ствар, и видио би да није ништа тако страшно: да сам га једноставно замијенио с неким другим, — Таргизг тетоттае ! То је све. А томе се и Др. Ћоровић, да је хтио, могао лако досјетити; имајући притом, наравно, право да ствар — на моју штету изложи и мене на том »случају« побија. Али »ја не могу довољно да схватим« »шта је требало« једном тако чувеном историчару, ma од ове мухе прави међеда, — осим да ме на овако јефтин начин огласи »дисквалификованим за сваку пристојну дискусију«, па да и мени и цијелој нашој заинтересованој јавности остане дужан одговора на оно главно питање!... А то главно питање било је, да још једном поновим: шта зна Г. Ћоровић о Сарајевском Атентату, и што је с њим у вези; Јер ако је — како он сам каже — »за општу ствар и за расправљање питања о Сарајевском Атентату велика штета« што нисам ја изишао раније пред јавност с овом својом књигом, за коју он има тако мало повољнога да каже, колика је тек штета, и колика би се »нагађања и пискарања уштедела«, да је он, професор Ћоровић, објавио све што о томе — већ према ономе што је у штамши с његовом приволом натукнуто — мора да знаг...

То би дакле било трво и најглавније питање — питање од опђег интереса — преко којега је овај мој неумитни судија, кад је на њега дошао ред да одговара, прешао муком, баш као да му није ни постављено. А друго важно питање, које се тиче лично мене као судије и као писца књите, а које је он потакао у својој првој критици: питање вјеродостојности, Г. Ћоровић сада окреће за стоосамдесет гради, па каже да сам на њему ја »заподенуо кавгу« с њим, а да за његову вјеродостојност нисам изнио »ниједне конкретне замерке«! Баш као да сам ја писао критику на неку његову књигу, и као да сам ја њему оспорио вјеродостојност у писању а не он мени! Па да би показао мој »метод«, (не као писца књиге о Атентату већ као суца-истражиema прије двадесетипет година, овај беспристрасни критичар сјетио се свог »инцидента« самном из истрате у Бањалучком Процесу, оптужујући ме да сам се служио према њему »инсинуацијама и претњама«; а кад сам ја, у свом одговору, одбијајући ову увреду, приказао »инцидент« како се у ствари десио и свео

362