Nova Evropa

oba —

га на »пријеку ћуд« IT. Ћоровића, он га је везао за један »други

случај« пријеке ћуди који сам — у једном свом одговору другим својим критичарима —- узгред навео, и сад образлаже, на основу

једне омашке у сјећању, моју »прту измишљања и извртања ствари«. Какве везе има тај »случај«, и оупђе пријека ћуд Дра. Ћоровића и оно што ја о њој мислим, са вјеродостојношћу писца књиге о истрази у Сарајевском Атентату, и гдје су ту »конкретни« примјери невјеродостојности онога што сам ту изнио као судац-истражитељ“ И ко је »заподенуо кавгу на питању веролостојности« 7...

Г. Ћоровић је, како читаоци виде, пишући свој приказ о мојој књизи, изнио тешке осваде и употребио на мој рачун крупне ријечи, са необично површном и слабом документацијом, подгријавајући нарочито летенду о некакој мојој жељи за »рехабилитацијом«. Кад сам нато покушао реагирати, у врло умјерену тону (што ће такођер зацијело потврдити читаоци »Нове Европе«), он се поново враћа на ствар, али се овај пут — остављајући пострани праву тему и забашурујући одговор на главна питања држи чисто личних »случајева«, називајући мој одговор »насртајима« »с пуно жучности« и ређајући нове увреде.

И у уводу и на крају своје књиге нагласио сам, да немам знанствених претензија, већ да износим чињенице, да бих показао како је никла идеја о Атентату међу босанском омладином, и да прикажем ток саме истраге, коју сам ја водио. Било је неизбјежно, да говорим и лично о себи и о свом начину рада, јер то спада у истрагу. Међутим, неки ближи и даљи учесници у припремању Атентата, иако признају корист моје књиге и потребу њене појаве, почели су ме лично нападати, и проналазити да желим да се »рехабилитирам«! Рекао сам већ једном, да је далеко од мене свака помисао о некакој рехабилитацији; да сам ишао за њом, или за каквом личном коришћу уопће, ја бих већ одавна био већ написао и објавио ову књигу (или, можда још боље, какву другу!), потрудившти се да свима утодим, и десно и лијево. Овако, ја сам себи ставио тек скроман циљ: да, за љубав историје и опће ствари, кажем оно што знам и како знам. Срећом, огромна већина читалаца тако је и схватила ствар и признала ми је поштену намјеру; један од посљедњих приказивача моје књиге, и сам учесник у припремању Атентата (Бранко Загорању бањалучком »Развитку« од 1. јула т. г.) завршује своју критику овим ријечима:

363