Nova Evropa

је била, макар и идеално правилна и праведна, политика Чешке Владе, новостворени однос европских сната изазвао би био кризу Челике Државе.

Али политика Чеха, уза сву своју релативну демократичност — што остаје њиховом историјском заслугом у шосљератној Средњој Европи —, имала је, нажалост, и неке фундаменталне мане, које су се данас, као и за читаву посљедњу годину дана, страховито светиле. Највећа мана, и која се најмање може превидјети, био је однос Чеха према Словацима, који бисмо готово могли назвати односом колонизаторског протекторства, иако је ово чешко »колонизаторство« било, наравно, врло далеко од оног што подразумијевамо под европским колонизаторством у Азији и Африци; ипак, оно је било негацијом равноправности и самоушрављања Словака, и тиме је тровало чешкословачке односе. То је било наше мишљење м прије три године (у првим чланцима у »Новој Европи«, од фебруара и јуна 1936), као и послије мајске кризе (јуна 1938). Свакако је ова мана унутарње чешке политике отежала кризу, изазвану спољно политичким околностима, до трагичности.

Понекад се чује и мишљење, да се основна погрјешка чешке политике састојала у том, да она није била довољно »чешка«; да је била сувише »француска«. Нама изгледа, напротив, да се прјешка састојала у том, да је чешка политика била бат: и сувише »чештка«, т. ј. тјесногрудо чешка. И савез са Француском служио је Чесима, првих десет-петнаест послијератних година, не толико за одбрану од Њемачке (која је тада била слаба), колико за наметање своје воље, свог централизма, Словацима (и подкаршатским Русима). Недовољио и недосљедно демократска унутарња политика силила је Чехе да се слијепо везују за један или други спољни фактор. А када их је спољни савезник нмак напустио,

савремени Чеси — уза све одличне врлине које су у току лањске

кризе испољили — нису већ нашли у себи снате да сами, као некад њихови хуситски преци, бране своју државу ч своју слободу. Али, у доба Хуса Чеси су стајали духовно на челу човјечанства, и то им је дало џиновску практичну снагу; док је у наше вријеме њихова духовна улога у човјечанству, па према томе и практична сната, знатно скромнија.

Намеће се питање: да ли посљедњи догађаји у Словачкој, а особито оштра афирмација екстремног словачког сепаратизма, чија је побједа и довела неизбјежно до нове и мното теже ката-