Nova Evropa
ликој. Ови такозвани »реалистички« и »реваншистички« (код Словака) рачуни показали су се врло кратковидни. Јер је Њемачка, и по свом географском положају н по својој активности, нешто посве различито — и у односу према Словацима и у односу према Чесима —- него што је била Француска до 1938 у односу према Чесима. Потпун вазалитет, па и аншлус, били су дамоклов мач који је висио над Чесима и над Словацима од момента кад је Њемачка обновила своју снагу на старој основи,
Што је дакле требало учинити »на вријеме«, то је — споразум са Словацима. Да је он учињен прије Минхена, слободним сазнањем Чеха —- а не под притиском Њемачке, Италије, и Мапарске, — он би био искренији, демократскији, и чвршћи. У Словачкој не би настала била тако јака тоталитарно-реакцијонарна струја, узајамно повјерење било би веће, туђе интриге имале би мање успјеха. Овако, у току двадесет посљератних година, заоштравали су се односи са Словацима, умјесто да се ублажују разлике, које је створила тисућгодишња историја несклона Словацима. Одговорност Чеха, као културно н политички много развијенијих од Словака, у том је погледу очигледна. Према тому је, по нашем мишљењу, и главни узрок садашње катастрофе у том, да је споразум дошао прекасно, кад се узајамно неповјерење било већ дубоко укоријенило. Да је, којом срећом било друкче, т. ј. да је споразум између Чеха и Словака дошао на вријеме и спонтано, Чеси би били духовно јаки као у доба Хуса и заједнички отпор Чеха и Словака скршио би навалу споља, — или би изазвао свјетску конфлаграцију. Овако, крај све своје моралне и физичке снаге, Чеси сами — без Словака и против Словака — нису били дорасли изванредно тешкој снтуацији и нису могли заподенути нову битку на Бијелом Брду.
Ч!ештеословачке више нема, — остале су двије одијељене, вазалне државице. Чеси и Словаци су се разишли и постали мален, сасвим мален фактор европске ситуације — и неспоразумијевши се. Није срамота бити мален и сиромах, није самоубијство смрт за слободу, али је тешка историјска осуда — овако се разићи. Има разлога за наду, да то ипак није самоубијство, да је то само један мучан пут ка препороду и споразуму у будућности. И Чеси и Словаци показују много жилавости н елементарно животне снаге, и зато они нису рекли своју посљедњу ријеч. Али, при утирању путева у бољу будућност не смије се пустити с вида једна важна поука из садашњице и прошлости: ако су посљедњи
86