Nova Evropa

живот. Није му било ни тридесет година кад је изабран у другу, а затим редом у трећу и четврту Државну Думу, где се истакао својим способностима и говорничким даром, тако да је ускоро постао један од вођа деснице и у томе својству играо велику улогу у раду ових Дума. Ван Думе, нарочито је позната улога Василија Шуљгина у ствари Бејлиса, кијевског Јеврејина који је окривљен за ритуално убијство једног хришћанског дечка, па га је Шуљгин у »Кијевљанину« енергично узео у заштиту и одбранио.

За време Рата, Шуљгин је развио велику патријотску активност: радио је и на фронту и у нарочитом Комитету за Заштиту Државе; а кад је четврта Дума одлучила да цар Никола мора абдицирати, и упутила му делегате који би га на то приволели, међу овима се налазио и Василије Шуљгин, као представник думске деснице. У време Револуције, он се вратио у Кијев, где је водио смелу борбу са бољшевицима и украјинским сепаратистима. Успех ове борбе најбоље се показује тиме што је, упркос свих настојања Украјинске Владе, изабран (1917) у Украјинску Конституанту као представник украјинске престонице, Кијева, Кад су бољшевици заузели Кијев, отишао је у Екатеринодар, где је постао чланом владе Ђењикина; а после њезина пада наставио је у емиграцији, путем штампе, борбу против бољшевизма а за нацијоналну Русију.

Врло је занимљиво и поучно, за правилно разумевање Украјинског Питања, да је иста ова породица, која је дала Украјини три најистакнутија борца за њезино јединство са осталом Русијом, дала и Александра Шуљгина, једног од најагилнијих вођа најнепомирљивијих украјинских сепаратиста. Александар је брат од стрица Василија, десет година млађи од њега; и он се родио, свршио гимназију и универзитет исто у Кијеву. И он је рано почео да се бави политиком, али у тајним украјинским организацијама, где је доспео до извесног утицаја и ауторитета, док није на површину политичког живота избио за време Револуције (1917), када је — за кратко време постајања Украјинске Републике —- постао Министар Спољних Послова. Пошто ни у малорускоме народу ни код држава Антанте није нашао потпоре својим сепаратистичким тежњама, обратио се на Немачку; али за шривидну независност, коју су Украјини гарантовале Централне Силе, Украјинска Влада морала је допустити њихово безобзирно газдовање на Украјини. Неколико месеца после споразума, на чело Украјине постављен је хетман Скоропадски.

128