Nova Evropa

ophodjenja i ozbiljnošću s kojom je shvatio svoj posao; bio je očigledno organizator i reformator, a me tek tamničar. Išli smo pravo u ćeliju Gavrila Principa. Nju su preuredili, ali se nije mnogo izmenila; jedino se krovom na svodove razlikuje od običnih tamničkih ćelija, dok je u svakom drugom pogledu — strašna rupa i ništa više. Gvozden krevet naslonjen uza zid, uz to drvena stolica i drven stolić, sa limenim 'Krčagom za vodu i na njemu limena čaša. Nikakvo drugo pokućstvo ili uopšte kakva stvar, osim jednog gvozdena beočuga, za koji bi — u prošlosti — privezivali utamničenike ako su bivali buntovni. Nema ni prozora, — samo jedna mala rupa u vratima za vratara, da bi mogao viriti unutra. Ćelije Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža, Principovih drugova i sapatnika, nalaze se u istom redu i izgledaju kao i Ритејроуа. Stresao sam se gledajući ih. Princip, Čabrinović, i Grabež, bili su fanatici; pa ako su fanatici opasni, zar nije bilo. bolje ubiti ih, ili ih obesiti, nego ih izložiti ovako da živi mru? Ali, u doba kada su nadvojvodu Franca Ferdinanda otpremili na onaj svet, ova tri jugoslovenska atentatora bili su ispod dvadeset; a po austrijskom zakonu, bili su premladi da bi ih kamili smrću. Poštujući zakon, koji je danas van snage, njih su osudili na doživomu tammnicu i poslali ih u Terezin. Sva tri mladića umrla su tu od tuberkuloze, u toku od četiri godine. Zadnji je izdahnuo Gavrilo Princip, fanalični idealist i glavni organizator Atentata. On je umro 28. aprila 1919, na šest meseca pred slom Amwstrije...

Sećam se živo strašnih priča što sam ih često slušao od Srba, o zlostavljanju Principa od strane njegovih austrijskih tamničar4. On je bio pravi mučenik, govorili su mi; lekari u tamnici namerno su ga zanemariyali, pa je i umro od gladi... Zapitao sam češkog Upravnika, da nisu te priče preterane; i bilo mi je drago da čujem iz tako pouzdana izvora, da je sve to potpuno izmišljeno. Ni Princip mi njegovi drugovi nisu pzlostavljani. Njihovi austrijski tammičari nisu bili prema njima lično nemilosrdni. Istina je doduše, da su zarobljenici dobijali slabu hranu; ali, Austrija ni sama nije tada imala šta da jede. Nedostatak hrane i svetlosti škodio Je, nesumnjivo, njihovu zdravlju; ali glavni uzrok njihove smrti bili su bol za kućom i neizbežna mora Која је па njima гростуаја usled osude na večitu robiju. Bilo mi Je, isto tako, lakše kad sam čuo, da su ove tri ćelije, više-manje, uspomene ma prošlost, — one se vrlo retko upotrebljuju, za disciplinarne kazne buptovnih uhapšenika, pa i to najviše za dvadesetičetiri časa.

219